Preduzetnica: Bojana Orahovac

Bojana Orahovac se bavi marketingom, ali je odlučila da postane preduzetnica i to u oblasti koja nije njen domen – otvorila je kozmetički salon “Ritual”. Bila je dovoljno hrabra da se u vreme kada mnogi biznisi propadaju zbog epidemije virusa korona, ona svoj tek započne, u grani privrede koja joj nije bliska, ali uz angažovanje stručnih ljudi, dok će ona raditi svoj posao – marketing i rukovoditi sa željom da traje veoma dugo, što joj i mi od srca želimo.

Šta biste rekli o sebi? Ko je Bojana?

Bojanu – ni Bojani samoj nije lako opisati. Vođena time da svi mi “igramo” mnoge uloge u zivotu i dan danas bih rekla da je Bojana ćerka, sestra, žena, prijatelj, poslovni saradnik, ljubitelj životinja, knjigoljubac, marketing „frik“ koji na dnevnom nivou, uskačući iz uloge u ulogu, žudi za kreiranjem sopstvenog smisla. Po obrazovanju – politikolog u pokušaju (politika i ja sveta dva), a po duši – kreativac.

Čime ste se bavili ranije?

Obzirom da sam supruga profesionalnog sportiste, više od 12 godina života provela sam van naše zemlje. Volim da kažem: pet na zapadu, jednu na istoku, šest na jugu. Došlo je vreme da konačno budem – baš tamo gde bi trebalo i gde “ne žulja” – kod kuće. U Crnoj Gori smo proveli šest godina, od čega sam četiri godine rada u prodaji i marketingu za jedan veliki automobilski brend (Mazda) što me je opredelilo, rekla bih i doživotno, za marketing i PR.

Neko bi se pitao kakve sve ovo veze ima sa ovim preduzetništvom danas, ali ima.

Kada ste odlučili da pokrenete sopstvenu firmu?

Nakon našeg konačnog povratka u Srbiju i slušanja čestih komentara na račun inostranstva i sjajnih uslova života “preko” (često od onih bez dana životnog iskustva van zemlje), Bojana, inadžija, sve češće osluškuje glas u sebi koji govori: “Ali ja neću život da provedem na zapadu. Ja sebi hoću da napravim zapad ovde. Nemačku na moj način”. Neko ce reći – patetika, ali ja sam prosto takva.

Entuzijazma mi ne fali, a prilično često mi je život nameštao izlaske iz zone komfora tako da sam naucila da plivam u razlicitim okolnostima. Ne bojim se izazova.

Tog trenutka iz mog inata, posejano je seme, čija klica je ubrzo krenula. Proaktivan sam tip i radeći za druge, shvatih da “praviti drugima novac, a ne sebi – ipak nije moj izbor”. To je – korak dalje od obične, fiksne, mesečne plate, koju lično doživljavam kao pucanj u leđa svakoj motivaciji.

Šteta je što poslodavci dosta često na to gledaju drugačije, pa misle da su fiksnom zaradom rešili sve i sebi doneli dobro.

Krajem 2018. godine, nakon svih tih godina provedenih van zemlje vraćamo se u Beograd. Vraćam se, sa mogućnošću rada istog posla, za isti auto brend za koji sam radila, ali shvatam da nije to za mene. Prosto, izuzetno sam aktivan tip i sve vreme me vodi osećaj da želim sopstvenu firmu.

Da li ste imali podršku ljudi iz neposrednog okruženja da pokrenete sopstveni posao?

Mogu slobodno reći da su me pokrenuli prijatelji, koji su me znajući za ono čime sam se bavila, kontaktirali sa idejama da za njihove biznise radim uslužno marketing. Na taj način, oni su razvijali svoje poslove, a ja ono sto volim – kako suvi, tako i digitalni marketing. Tu mrežu klijenata prilično lepo sam razvila, ali… Baš kada pomislimo to je to, život se, naravno – poigra sa nama.

Nailazi period korone svima dobro poznat. Nailazi doba pasive – na koju moje telo i moj um obično reaguju ili bežanjem u knjige, sate i sate čitanja ili akciju i smišljanje novih ideja.

Kako ste odlučili da otvorite baš salon lepote?

U vremenu smišljanja kako prekratiti svu ovu izluđujuću situaciju, dešava se da u objektu koji je u našem porodičnom vlasništvu (koji smo izdavali), dolazi do promena. Sve ovo ne bi bilo možda čudno, da se u apsolutno istom periodu, devojka koja je moj kozmetičar još iz perioda kad nisam živela u Srbiji, trajno doseljava u Beograd (takođe vraća kući). Devojka – sa kojom sam bezbroj puta pričala o tome kako bi bilo divno imati salon i imati nju kraj sebe.

Izuzetno sam intuitivna, i neke stvari prosto osetim. Mislim da u životu sve ima smisla, da se sve događa u pravom trenutku i da zaista živimo živote u skladu sa energijama koje nosimo.

U meni se budi ideja o kozmetičkom salonu. U životu se vodim time da bi svako trebalo da radi ono što zna i obzirom da se u kozmetologiju ne razumem, taj deo posla ostavljam ipak profesionalcu u kojeg imam apsolutno poverenje. Ono što u ovome doživljavam kao lični zadatak u mom preduzetničkom iskoraku je – marketing za sopstveni mali biznis. To je ono u čemu , pored usluge i stručnosti mislim da može biti naša prednost. Mali biznisi se, slobodno mogu reći, ne bave ili izuzetno slabo bave time. Oslanjaju se na društvene mreže, ali to je samo jedan od segmenata marketinga. Cilj mi je da u svom privatnom poslu, primenim sva znanja stečena na Mazdinim međunarodnim obukama koje smo nekoliko puta godišnje imali u zemljama Evropske Unije.

Znate, žene vole da su lepe. Potpisala bih, da žene nigde na svetu ne brinu o tome da budu negovane kao žene na našim prostorima. Kraj u kojem se nalazimo je sjajan beogradski deo grada. Mnogo je salona lepote – ali – mi smo mi. Ja i ne želim da budem kao bilo ko drugi.

Naziv “Ritual” je pažljivo smišljan. Volim smislene stvari. Volim smisao u svakom novom danu. Ne mogu da zamislim da svom biznisu dam neko trendi, besmisleno ime, u kojem ne vidim širinu ili trajnost. Rituali su ponašanja koja traju. Ponavaljaju se – na određeni način, na odabranim mestima, često u određeno vreme. Imaju trajnost. Imaju mnogo sličnosti sa negom. Imaju u onom “Vidimo se opet”. To me je vodilo pri odabiru.

Koliko danas u Srbiji ima smisla baviti se preduzetništvom?

Mislim da u zemlji Srbiji, ljudi olako odbacuju smisao. Navikli su na čekanje. Čekaju život. Čekaju bolji trenutak. Čekaju lepše sutra. Čekaju posao koji ne traže. Čekaju ljubav koju ne vide… Čekaju, čekaju, čekaju… Čekaju čudo…

Život ne čeka. Život – je čudo.

Živela sam i tamo gde bismo rekli da je bolje nego kod nas, ali videla sam i drugu stranu medalje i, takođe, veliki deo života provela na mestima od kojih je kod nas ipak mnogo bolje. Nismo mi baš uvek najgori. Ulazim u biznis za koji će mnogi danas reći: “Hej, rizik je! Korona je! Ti nisi kozmetičar”.

Nije li sve u životu rizik? Plaćanja i obaveze ne čekaju, i meni niko ne garantuje da ja za neki period neću možda promeniti odluku. Ali ono što nas deli je – ja hoću da pokušam. Sve i da potrošim novac – to je najbolje potrošen novac. To nije čekanje. To nije kukavičluk. Ponosna sam na svoju hrabrost i naš entuzijazam.

Koliko će se Vaš radni rad razlikovati u odnosu na ono što ste inače navikli da radite pre preduzetničkog posla?

Istinski uživam u samom periodu stvaranja svog mesta u kojem će LOJALNOST biti osnovni motiv.

Lojalnost je vrhunska vrednost u biznisu. Koliko god novac bio bitan (jer je neophodan i zarada vodi sve nas) – lojalnost biznise čini trajnim. Raduje me pomisao na to da nekome budemo lojalni i da neko bude lojalan nama. Zaista me raduju svi ti rituali.

Imam utisak da moj radni dan od kada je „Rituala“ traje 24h. Od kad smo počeli, prva stižem na posao. Nemam potrebu za tim, ali takva sam. Volim “svuda da zavirim”. Budem u lokalu pre ostalih, uživam u jutru i planovima za novi dan. Hoću da propratim svaki segment ali i da učim ono što ne znam. Hoću da nas ljudi upoznaju: da od starta steknu utisak da SMO TU, da smo od krvi i mesa, da postavimo stvari na prave temelje.

Kada devojke odu kući, ja sam i dalje tu. Pravim akcije, listam kontakte, razmišljam o novim idejama. Osećaj slobode da možeš činiti ono što voliš, u vreme koje tebi odgovara je neprocenjiv.

Kada imate taj osećaj da uporedite sa onim kada radite za druge, sedite osam sati, za fiksnu platu i, na primer, posmatrate predivan dan, a zarobljeni ste u kancelariji – utisak je neverovatan.

Na sve to, ukoliko uz sebe imate pored porodice, prijatelje koji su vam istinska podrška i vetar u leđa, i koji kada naiđe onaj trenutak u kojem osetite slabost kažu “Hej, možeš ti to. Biće to sjajno” – tada ste zaista srećna osoba.

Ostale preduzetničke priče

Fotografije: privatna arhiva