Dete pravi probleme u vrtiću i nemirno je
Poštovana Majo,
Imam ćerku od 11 godina i sina od 5 godina. Ćerka ide u peti razred I stvarno je dobro dete, sa njom nemam nikakav problem sem ovih sitnih situacija vezanih za školu.
Sin je sa godinu dana krenuo u jaslice i posle u vrtić i od tada kreće naša bitka sa vaspitačicama. On je dete koje stalno traži nečiju pažnju, jako je emotivan i inteligentan, a pored toga i živahan do te mere da u svoj toj svojoj brzini dođe i do nekih problema. Neke ljude jako iritira njegovo ponašanje, on ih ignoriše i nastavlja da radi po svome. Da bi privukao pažnju pravi razne gluposti, ali čim mu neko posveti pažnju on se ponaša normalno. Od silnih grdnji i kazni on za sebe misli da nije dobar i ne želi da se zove svojim imenom jer je on bezobrazan. Deca u vrtiću neće da se igraju sa njim i svaku glupost koju bilo koje dete napravi pripisuju njemu, čak i kada nije u vrtiću. Jedan dečak mu je stalno pričao ružne reči i udarao ga u stomak, pa su se kako se sretnu svađali u vrtiću. Vaspitačici se jednom prilikom javio da ide u WC i posle 15-20 minuta vaspitačica se SETILA da ga nema i naravno njega nije bilo u kupatilu, nego se sam šetao po vrtiću, sa tri godine. Takođe je jednom prilikom opsovao vaspitačicu i onda je krenula agonija i pored njegovog izvinjenja. Išli smo i kod očnog lekara na nagovor vaspitačice jer je ona mislila da on ne vidi, što se ispostavilo kao netačno. I kod psihologa u Tiršovoj smo bili, doktor je u par navrata pričao sa njim i potvrdio da je on normalno inteligentno dete sa viškom energije koju treba preusmeriti na neki sport – bio je oduševljen sa njim. Posle smo imali i sastanak sa vaspitačicama koje su opet pokušale pa se pravdaju kako je nemiran i da uznemirava drugu decu, kako ne može da sedi miran i da radi isto što i druga deca. Čak mi je vaspitačica rekla kako mnogo laže i da to nije normalno, a ja nisam pridavala značaj njegovoj bujnoj mašti, jer sam već jednom prošla kroz takav period sa ćerkom i naravno prošao je. Dolazio je kući sa modricama, ogrebotinama, hematomoima na glavi, a suprug i ja smo brinuli samo tome da mu bude dobro, ne o tome ko ga je i zašto udario. I kada ga pitamo on neće da nam kaže, jer kako vaspitačice kažu biće izdajica i loš drug. E onda se pre mesec dana desila situacija gde je trčao po sobi i slučajno oborio dečaka koji je pao i povredio usnu.Tek sutradan se videlo i da mu je pukao kapilar u oku koji je bio na drugoj strani od udarca na usni. Vaspitačice me nisu obavestile o tom događaju, ali zato jeste majka od tog dečaka koja je napravila skandal kada je čula da ja ne znam ništa o tom događaju. Pričala sam sa vaspitačicama i rekle su mi da se stvarno slučajno to desilo , ali da čemo sad morati zbog majke drugog deteta da idemo svi u savetovalište. Da li imate neku preporuku šta da radimo?
Pritom on se u poslednjih godinu dana primirio i ne pravi više mnogo gluposti, kulturan je i voli da komununicira sa ljudima, sve ga interesuje i sve lako nauči, samo ga muči što drugari neće da se igraju sa njim. Juče sam ga našla u uglu iza vaspitačica daleko od druge dece kako čuči sam, bila sam mnogo tužna zbog toga.
Bio je i na rekreativnoj sa drugarima i vaspitačica kaže da je bio totalno drugo dete, nego što je u vrtiću i mala je samo reči hvale.
U septembru treba da krene u predškolsko, da li da ostane u grupi ili da ga upišem u školu u predškolsko.
Žao mi je što je odbačen, a znam da je dobrodušan i samo malo više pažnje da mu posvete bila bi druga priča.
Molim Vas za savet , čini mi se da se nalazim u bezizlaznoj situaciji, očajna sam zato što je najlepši period svog detinjstva proveo u kaznama, odbacivanju od strane dece.
ODGOVOR:
Na osnovu informacija koje ste mi dali rekla bih da se njemu desila stigmatizacija koja je vrlo učestala u vrtićkim grupama. To zapravo znači da dete kada pri uključenju u grupu počne da pravi “nestašluke” ono bude do kraja boravka u toj grupi etiketirano kao dežurni krivac bilo da ima ili nema veze sa nekim lošim događajem. To je, na žalost, tako i vrlo malo toga može da se učini u samom vrtiću ukoliko ne postoji volja vaspitača da to promeni.
Ono što Vi možete da učinite i što je važno za njega i njegovo samopouzdanje jeste da mu omogućite drugačija iskustva. Da ima neku slobodnu aktivnost (boravak u parku, sport i sl.) u grupi dece koja ne pripadaju njegovoj vrtićkkoj grupi gde može izgraditi drugačije odnose i sliku o sebi. Takođe je važno da ga kod kuće pohvalite kada uradi nešto dobro (ne po svaku cenu već kada zasluži, jer onda pohvala gubi na vrednosti). Takođe za samopouzdanje je dobro kada detetu pružite mogućnost izbora (npr. unapred osmislite dve opcije šta biste mogli da pripremite za obrok, pa njemu date mogućnost da bira; izdvojite dve dukserice ujutru pa ga pitate da on odabere šta želi da obuče, pre ulaska u prodavnicu kažete mu da će moći da odabere jedan slatkiš i sl.). Kada dete ima utisak da ima mogućnost izbora to utiče na jačanje njegovog samopouzdanja.
Što se tiče izbora izmedju predškolske grupe u vrtiću ili u školi, ponovo kažem na osnovu informacija koje ste mi dali, rekla bih da bi promena za njega bila bolja pa bi sa tim novo kreiranim odnosima mogao lakše da prihvati školu i školske obaveze kao promenu koja utiče na svako dete. Naravno, važno je da uzmete u obzir njegovo ponašanje. Ukoliko je on sklon tome da se u novoj sredini “pokaže” putem nestašluka, nemate garanciju da se ista situacija neće ponoviti u školi. Naveli ste da je on dete koje traži pažnju. U prirodi dece je da produkuju ona ponašanja koja izazivaju pažnju odraslih, pa ma kakva ponašanja to bila i posledice za ista.Srdačan pozdrav,
Maja Antonić
