Spomenka Marković Avramov: Sezonske bolesti su neminovnost kada su mala deca u pitanju

Gost u rubrici Zaposlena mama, ovaj put bila je Spomenka Marković Avramov. Spomenka je diplomirani psiholog koji se bavi fotografijom i mama dvoje dece.

Čime si se bavila pre rođenja dece? Kako je izgledao jedan tvoj dan?

Kada pokušam da se prisetim tog perioda svoga života često dobijem amneziju, šalu na stranu, ali negde sam davno pročitala, da te ta veza sa detetom u potpunosti „poništi“. Ja sam to shvatila kao neki novi početak resetovanje i postavljanje novih prioriteta. Dok sam bila devojka i mlada supruga bez dece, imala sam mnogo više vremena, sada shvatam kako nisam znala da ga cenim. Svoj prvi posao sam dobila bukvalno na dan diplomskog, nije imao direktne veze sa mojom prfesijom psihologa, ali je nudio mnogo izazova i bio dobro plaćen. Znači radila sam, volontirala, čitala, družila se sa prijateljima i imala mnogo planova za budućnost.

Čime se sve baviš trenutno, kada je posao u pitanju?

Trenutno se bavim porodičnom i portretnom fotografijom , izradom ukrasa od filca koje koristim na svojim fotografijama i povremeno pišem tekstove na svom blogu Porodična žena. Što znači da se više ne bavim, bar ne aktivno, psihologijom koju sam diplomirala.

Kada si počela da radiš nakon porođaja?

Kada je moje prvo dete napunilo godinu i po ja sam ponovo ostala u drugom stanju, tako da nisam imala mnogo vremena da pronađe posao, pre toga sam završila pripravnički i nisam ostala na tom radnom mestu. Pošto mi se sin činio mnogo mali, odlučila sam, a istina je da sam imala i tu mogućnost, da sačekam da prođe prva godina života mog drugog deteta i da onda potražim neki „ozbiljan“ posao. I tako je i bilo.

Deca su sada velika, ali pretpostavljam da još imaš dosta obaveza oko njih. Pretpostavljam da nije lako mimo svega brinuti i o njihovim obavezama vezanim za školu? Kako si se oko toga organizovala?

Sreća u nesreći kada su obaveze moje dece u pitanju je ta da su oni u različitim smenama u školi. Nekada se to čini teško, jer stalno nekog ispraćaš i dočekuješ, ali je mnogo lakše kada je rad i učenje sa njima u pitanju. Kao psiholog trudila sam se od prvog školskog dana da kod njih razvijem samostalnost i odgovornost, tako da je moja pomoć povremena i uglavnom se svodi na nadziranje i preslišavanje po potrebi.

Kako usklađuješ posao koji obavljaš kod kuće sa obavezama vezanim za decu?

Usklađivanje posla od kuće i obaveza sa decom je prilično teško, jer stalno od tebe traži preispitivanje prioriteta. U početku sam se mučila da balansiram između dece i posla i na kraju sam odustala od toga. Shvatila sam da mi baš to što radim od kuće daje mogućnost da budem sa svojom decom onda kada sam im potrebna, a posao organizujem oko tih njihovih potreba. Nekad ustanem ranije i uradim jedan deo posla, nakon što ih ispratim u školu ostatak, a ako je potrebno radim i uveče kada se svi umire.

Sve u svemu, meni takav ritam rada prija i odgovara, kreativci ne mogu da rade u jednom „komadu“ i u jednoličnom okruženju. Meni sve to pruža neophodnu dinamiku i distrakciju pažnje koja je za moj posao produktivna i inspirativna.

Da li stižeš da se baviš kućnim obavezama pored dece i posla?

Svaka žena MORA da stigne da se bavi kućnim poslovima. Kada su deca bila mala, sve sam radila sama ili uz pomoć supruga, sada klinci imaju svoje zadatke, na koje ih je (naravno!) ponekad teško naterati, ali se na kraju sve završi kako treba. Trudim se da to bude najosnovnije i ne preterujem sa „čistunstvom“, nisam rob kuće, bitno je da je čisto, pristojno i sve na svom mestu.

Da li stižeš da se baviš planiranjem ishrane i spremanjem obroka?

Posle dvadeset godina samostalnog života i kuvanja, planiranje obroka ti se već popne na vrh glave, ali imam već neki svoj sistem. Trudim se da obroci budu raznovrsni i uravnoteženi. Imam sreću jer moja deca jedu većinu namirnica i jela i obožavaju voće.

Kako si odlučila da promeniš karijeru iz korena i počneš da se baviš potpuno drugim zanimanjem? Da li ti je bilo teško da doneseš takvu odluku?

Kao i većina osoba koja odluči da promeni karijeru i zanimanje u prvom trenutku sam bila primorana na to. Bilo mi je žao i osećala sam veliki teret odgovornosti prema svojim roditeljima, porodici, uloženom vremenu i novcu, a naposletku i prema sebi. Plašila sam se te odluke i odlagala je sve dok se skoro nisam razbolela zbog te neodlučnosti i igranja na dva fronta. Moj konačan zaključak je bio da dogod budem radila dve stvari u isto vreme ni jednu neću raditi kako treba. I tako sam presekla na kraju. Sreća u svemu tome je da je moje novo zanimanje i karijera postalo ono što je bilo moj hobi, tako da je time zadovoljstvo dvostruko veće.

Da li ljudi iz tvog okruženja imaju razumevanja za to da ti imaš posao koji obavljaš kod kuće i mimo fiksnog radnog vremena?

Kada je moja porodica u pitanju u početku im je to bilo ok, pa čudno i na kraju su se privikli, možda i više nego što treba. Oni znaju da ću ja biti kod kuće veći deo vremena i to im daje veliku slobodu i opuštenost. Što se tiče ostatka okoline uopšte ne razmišljam o tome, imam dovoljno godina da se više ne opterećujem time šta drugi ljudi misle o meni i mom poslu.

Šta misliš, da li ti je lakše što radiš primarno jedan kancelarijski posao od devet do pet?

Ja nikad ne bih mogla da radim kancelarijski posao, niti na normu od 9-17h. Sada to mogu da kažem potpuno otvoreno i bez griže savesti. Dugo mi je trebalo to da shvatim i prihvatim. Ja sam generacija koja je odrasla sa roditeljskim programom: „završi škole, zaposli se i radi taj posao do penzije“.

Postoji jedna mala začkoljica u svemu tome koju naši roditelji nisu mogli da predvide, a to je da ćemo mi živeti u vreme tranzicije, u vremenu kada je sve društveno odjednom postalo privatno, kada je gomila ljudi ostala bez posla, a nije dobila potrebna znanja i uputstva kako da se pobrine za sebe u tom novom sistemu. Neki se nikada nisu oporavili od toga, a ja sam eto uspela. Jedna od definicija inteligencije je: „sposobnost snalaženja u novim situacijama“, a za mene ljudi kažu da sa prilično inteligentna. J

Kada si se prvi put odvojila od dece na duže od par sati?

Oba svoja deteta sam isključivo dojila na zahtev do šestog meseca njihovog života, Prvo dete je prestalo da sisa sa dve godine, a drugo sa dve i po. Dugo se nisam odvajala od njih u tom uzrastu, ali ako je to i moralo da se desi bilo je između podoja ili sam ih nosila sa sobom. Kasnije kada smo uveli i druge namirnice, ostali bi sa tatom, tetkom ili bakom, ali opet samo na par sati. Neko će reći da sam požrtvovana, neko da preterujem, ali svako radi onako kako oseća da mora i može.

Koji savet bi dala mamama koje uskoro treba da se vrate na posao?

Volela bih da sve mame mogu da ostanu sa svojom decom onoliko koliko to treba i njima i njihovoj deci. Pošto to nije tako, moja sugestija im je da, ako imaju mogućnost, decu ostave što duže sa nekom pouzdanom osobom kod kuće, bar do druge, treće godine, kada počinje period socijalizacije i kada im vršnjaci postaju bitni. Nema ništa strašno u tome što ćete dati dete u jaslice ako ne postoji druga opcija, ta deca su samostalnija, snalažljivija i otpornija od dece koja kasno krenu u kolektiv. Sezonske bolesti su neminovnost ranog detinjstva i tako to prihvatite.

Tekst: Tamara Petković

Foto: privatna arhiva (zabranjeno svako korišćenje)

Pročitajte šta o usklađivanju poslovnog i privatnog kažu druge mame – KLIK