O usklađivanju rokova za projekte uz bebu

Danka Mešković je mama dva dečaka – troipogodišnjeg Lava i Konstantina, koji je jednogodišnjak. Ona je uspešna arhitektica, koja odlično balansira između projekata i dvoje male dece.

Da li ste na isti način obavljali posao pre rođenja dece? Kako je izgledao jedan vaš dan?

Nikako – isto kao sada. Radila sam često noću i skoro uvek prekovremeno. Bilo je dana kada ništa nisam radila i tada bih najradije bila ili na plaži ili na motoru. Mada je više bilo dana kada radim neprekidno ceo dan i noć, preskačući obroke i vodeći manje računa o svom zdravlju. Nisam imala nikakvu odovornost ni prema sebi, a još manje prema drugima. Sve je uvek bilo za dobrobit projekta. Jednom radoholiku zaista nije teško da to posmatra kao priliku da nešto više nauči. Danas znam da vreme ne možeš vratiti, a da realizacija projekta ponajmanje zavisi od vremena koje arhitekte ulažu u njega.

Kojim poslom se trenutno bavite?

Trenutno sam konsultant na velikom projektu, što je prilično novo za mene, da nemam radno vreme od-do. Do skoro sam bila na porodiljskom, kada sam zaista teško uspevala da se izborim sa par izvođačkih projekata rezidencijalnih objekata. Teško, jer je to neminovna faza koja dolazi nakon onog lepog i kreativnog dela, koji ide uz decu i veselu atmosferu. Kada ste kući i morate da usaglasite toliko tehničkih stvari, to je prostoru kom mi treba potpuna koncentarcija kako bi prvi deo bio zaokružen. Ovo što sada radim je više menadžment, projektovanje koje se tiče se složenih socio-ekonomskih, razvojnih željenih i realno ograničavajućih odnosa, a s obzirom koliko uživam nadam se da ću se ubuduće baviti isključivo tim pozivom.

Kada ste počeli da radite nakon porođaja?

Sa Lavom nakon godinu dana, po isteku porodiljskog. Bilo mi je teško da ispratim sopstveni hormonski disbalans pomešan sa strahom da sam sve zaboravila. Uz to i činjenica da nekako odjednom moram da budem daleko od bebe više od 8h dnevno. Drugi put sam mnogo bolje umela sebe da oslušnem, tako da sam već u prvom mesecu nakon porođaja dobila priliku da radim neke manje projekte koji su me ispunjavali dok beba spava. Mnogo lakše sam mogla da procenim dinamiku i vreme koje je potrebno da nešto uradim, a da u tome uživam. Svako ima neko “svoje vreme”, kod mene to podrazumeva kreativan rad koji uključuje druge osobe ili da budem preciznija: prostore za druge osobe.

Da li starije dete ide u predškolsku ustanovu? Da li mimo toga nekada imate pomoć u vidu bake, deke ili dadilje?

Starije dete ide u vrtić od svoje druge godine. Bake i deke su nam daleko, što život u gradu bez takve vrste pomoći čini izuzetno teškim i stresnim. Od mog povratka na posao, do polaska deteta u vrtić imali smo profesionalnu pomoć, jer je to bila jedina opcija. Želeli smo da minimalizujemo mogućnost da konstantno prekidam rad dok traje adaptacija na kolektiv. Sada kada mlađe dete ne ide u predškolsku ustanovu takođe imamo pomoć dadilje u koju imamo puno poverenja i to mnogo olakšava svakodnevnu organizaciju. Ne možete ni da zamislite kroz kakva scenarija možete da prolazite kada se oslanjate na isključivo plaćenu pomoć i svim porodicama koje se odluče na tako hrabar gest želim puno sreće i zdravlja.

Kako usklađujete posao koji obavljate kod kuće sa decom?

Zapravo nikako. Tek kada deca odu na spavanje imam mir i obe ruke na tastaturi. Čak i da želim da mi pomažu u nekom delu kroz igru, isuviše su mali.

Da li stižete da se bavite kućnim obavezama pored dece i posla?

Niko od nas ne voli kućne poslove tako da se trudim da i njima i meni bude zanimljivo, da postane neka vrsta igre… (Posle koje ja imam dodatno čišćenje, ali i to je ok.)

Za neko generalno spemanje imala sam pomoć barem jednom mesečno. Trenutno situacija nije dozvolila da nam dom bude zapušten i kada je nešto prioritet, lako se uskladi sa poslovnim obavezama.

Da li stižete da se bavite i spremanjem obroka?

Za decu se nekako uvek nađe to vreme, ipak su to baš jednostavna jela i ne zahtevaju puno vremena. Kada ne stignemo idemo svi zajedno na ručak ili napravimo gozbu dostavom. Bitno mi je da svi zajedno jedemo i to se dešava mnogo ređe nego što bih želela. Ovo stanje je takvo da nas je okupilo za stolom svaki dan, što me čini beskrajno srećnom.

Kako vam se čini, da li je lakše biti majka sa fiksnim radnim vremenom ili je fleksibilno radno vreme bolja opcija?

Do skoro sam bila ubeđena da sam radnik koji mora da ima fiksno radno vreme, ali sam uz drugo dete postala mnogo fleksibilnija. Tako je jedna od prvih stvari na novom poslu bilo upravo fleksibilno radno vreme. Čak i u Srbiji je to zaista moguće. Volim da mislim da sam iz predhodnih grešaka nešto naučila tako da sam želela da sve razumemo u tom koliko mi je važna uloga i majke kao i arhitektice tako da smo uspeli lako da se dogovorimo.

Kada ste se prvi put odvojili od deteta naviše od par sati?

Kada je Lav imao nepunih godinu dana, išla sam na jednu večernju svadbu. Nakon toga tek kada sam počela da radim puno radno vreme. Koliko sam svesna da je bitno imati to neko vreme za sebe, ipak je bilo teško ostaviti to malo čedo bilo kome, a kako je prolazio period adaptacije i posao me postavljao u određeni ritam, vremenom je postalo lakše.

Koji savet biste dali majkama koje uskoro treba da se vrate na posao?

Deci će biti lakše nego vama da prihvate tu promenu. I veoma važna stvar – to što su postale mame će im samo doneti novu i bolju dimenziju posla kojim se bave.

Tekst pripremila: Tamara Petković

Fotografije: privatna arhiva

Pogledajte i ostale intervjue sa našim inspirativnim mamama – OVDE.