U novoj rubrici “Gost bloger” na portalu Demetra, prva se predstavila Blaženka Vesić, autor bloga Skitarnik i pisala je o tome kako i kada pustiti dete da ide samo u prodavnicu.
Kako i kada pustiti dete da ide samo u prodavnicu
Kako da znate da li je vaš mališan spreman da ide u prodavnicu sam? Otkriću vam kako pripremiti dete za ovaj poduhvat i taktike kako ga špijunirati do prodavnice.
Postoji više faktora koji utiču na to kada je vreme da pustite dete da ide samo u prodavnicu:
· zrelost deteta
· udaljenost prodavnice
· frekvencija saobraćaja u ulici kojom se kreće
Ja sam lično ovde zapela već na prvoj stavki, jer ne postoji neki univerzalni obrazac ni uzrast za koji se možete uhvatiti, već zavisi od deteta do deteta. I dok je moja kćerka svojevremeno bila spremna za ovaj poduhvat već sa četiri i po godine (ne samo da je znala da pređe ulicu i kupi, nego je bre imala rečnik i da te proda!) moj sin je druga priča. Ima 7 i tek sam se nedavno usudila da ga pustim da ide sam u kupovinu. Jednostavno je zunzar i nisam sigurna da li zaista gleda gde ide i šta još ima oko njega.
Ostale uslove imam: Prodavnica je blizu, ulica nije previše prometna (osrednje, mogu reći).
Ostaje regulisati poslednji faktor: zrelost roditelja da se izbori sa tim.
Ali počnimo sa decom.
Kako piripremiti dete za odlazak u prodavnicu?
Idite korak po korak:
1. Prvenstveno, voditi dete sa sobom. Onda, u nekom trenutku, kada vidite da nema gužve i da prodavci nisu natroćošeni , možete sa jednostavnijim zahtevom pustiti dete da samo kupi, a vi mudro čekajte ispred prodavnice. Podrazumeva se, uspeh pohvalite i nagradite sitnicom!
2. Sledeća stavka može biti taktika: “Idi ti ispred mene , a ja te pratim” . Dete ide samo u prodavnicu i zna da ste tu. Kod mene nije upalila nešto posebno dobro, jer kad zna da sam tu, moj klinac se jednostavno opusti i ne gleda. Prešao je ulicu bez gledanja i pao na testu. Sreća, nije bilo vozila, a ni ja nisam bila daleko. Kod nekih će već ovo bti pun pogodak!
3. Ako prethodna taktika nija upalila ,sledeći korak jeste objašnjavanje prelaska ulice u detalje. Dakle, dovedete dete do najkritičnije tačke, spustite se u njegov nivo da vas gleda u oči dok pričate i objašnjavate detaljno kako se prelazi ulica. Kod nas je kritična tačka na dnu ulice gde komšija koji je umislio da je sam na svetu parkira tako da iz ulice kolima izaziš na sreću (i moliš Boga da ne dobiješ pogodak) . Peške ja malo lakše, ali nimalo lako. Mi smo išli do automobila koji večito zaklanja vidik.
Onda sam pokazala kako da stane pored spornog auta i viri iza njega i tek onda pređe (kako da mu izbuši gume, zalepi žvaku na bravu ili neku sličnu pakost smisliću za drugi put) Nisam prestajala da pričam dok nisam dobila potvrdno klimanje glavom i dok nisam bila sigurna da me je zaista čuo. Vidim to po tome da li gleda u mene ili kroz mene.
Taktike za uspešno špijuniranje deteta koje ide samo u prodavnicu prvi put
Kada vam se dete popne na glavu sa idejom da je već veliko i da treba da ide samo u prodavnicu, vreme je da stisnete petlju i da ga pustite. Da, može biti teško, ali jednom to morate odraditi.
Važno:
Vodite računa da tog dana nema mnogo saobraćaja i da u ulici kojom dete ide ima dosta mesta za sakrivanje.
Moja ulica nije prometna, nema kola na ulici, pa sam čekala dan kad se napravila mala gužva jer su komšijama dolazili prijatelji ili rodbina na babine (znači, nužno je taj dan malo zabadati nos u tuđa posla) Procenila sam da su dva automobila i jedna bandera dosta da neprimećemo špijuniram svoje dete.
Opet sam čučnula. Objasnila da treba da dođe do krtitčne tačke, očeše se o komšijin auto i dobro pogleda levo i desno. Kad sam dobila klimanje glavom, dala sam jednostavno usmeno uputstvo za kupovinu, spisak za svaki slučaj i pare. I pustila ga!
Trebalo je pre toga da drmnem neku rakijicu da se smirim, ali kasno ukapirah.
Kad je došao do pola ulice, ja sam krenula za njim. Totalno sam bila beskorisna, jer da je neko krenuo kolima, ne bih imala kada da raegujem (tu sad ima čitav scenario horor priča, ali nisu bitne više) . Nije se osvrtao i ja sam se džabe krila iza kola. Izgledalo je kao da sam ipak drmula nekoliko komada s’ nogu – frka i trema rade svoje. Ulicu je prešao po dogovoru.
Izazov je bio naći skrovito mesto na kojem ću čekati da se vrati. Čučala sam iza jednog auta krajnje sumnjivo i to je trajalo celu večnost. Prolaznici su me čudno gledali. Bilo je glupo da se pravim da vezujem pertle kad nosim papuče, pa sam samo zagledala kola pored kojih čučim i pravila se luda. Neću da vam objšanjavam kako sam i gde stigla da vidm da imam origano između zuba.
Prešao je uredno i najbolje od svega – uopšte me nije primetio.
Na putu do kuće morala sam jednom da se krijem iza bandere dok je mazio komšijsko kuče (što baš i nije genijalna zamisao jer ja baš nisam sitna žena, a ni mršava) . Nije me video. Komšinica koja je naišla nije pomislila da sam lujka – imala je razumevanja za moje čudno ponašanje. Popričala je sa mnom, ne izbegava dan danas me kada me vidi na ulici, ne gleda u telefon kad prolazim, što mi je znak da je sve bilo ok. Valjda je i ona to radila!
Odahnula sam!
Otišla sam u baštu trčeći i ubrala dva paradajza – kad me sin pita što gde sam bila , da imam dobar izgovor. Nije mu baš bilo jasno što sam se zadihala zbog toga, ali vrlo brzo je to zanemario.
Preživela sam.
Ostaje mi sada da prebrodim put do škole i pobedila sam!
To je ipak put od skoro dva kilometra i zahteva mnogo više planiranja i taktika. A ako ste šprijunirali svoju decu na putu do škole, nije na odmet da mi otkrijete svoje taktike. Trebaće mi!
Blaženka Vesić, autor bloga Skitarnik
