Dok sam bila trudna, u razgovoru sa drugim majkama, uglavnom sam dobijala savet “samo opušteno”. To mi je zvučalo kao pravi kliše komentar kad nekog hoćeš da uveriš da će sve biti ok, a ni sam ne možeš biti siguran u to. Nisam imala nikakve psiho-fizičke pripreme za porođaj, a pošto imam nizak prag bola pomisao na taj dan kad ću se porađati je budila mnoge strahove. Od onih ozbiljnih (da li će sve sa bebom biti kako treba) do onih smešnih – koliko je neprijatno klistiranje. Od porođaja sam očekivala sve osim opuštencije. I naravno, prevarila sam se.
Kontrolu sam imala u 38. nedelji kada sam bila otvorena 2cm. Doktor je rekao da narednih dana očekujem da krene. Do punih 39 nedelja i sledeće kontrole, imala sam osećaj kao da sedim na lopti, ali kontrakcijama ni traga.
Tog jutra (7.6.2017.) sam ustala pre 5. Od nervoze nisam mogla da spavam, a i u glavi sam imala zamisao da ću na porođaj otići kao “gospođa” – našminkana, sređene kose, lepo obučena. Naravno, kako to često biva, moj plan da se od rane zore sređujem za porodilište je zamenilo izležavanje na trosedu sa dva psa. Vrlo brzo su mi prošla dva sata i došlo je vreme da se krene. Kosa u rep (bar je bila čista), malo rumenila da me ne pita doktor jesam li dobro i prva haljina koju sam izvukla iz ormara (jer ipak treba biti malo elegantan). Krenula sam sa svojom torbom i mužem pod ruku u nepoznato.
Čim smo došli sačekala nas je moja svekrva (babica u porodilištu) i stavila me na CTG. Bebini otkucaji super, linija sa kontrakcijama kao lenjirom povučena. Pitam šta to znači, kažu nema porođaja, vraćaš se kući. Taman da odem, zove me svekrva, kaže da hoće doktor ipak da me pregleda. Ulazim u ordinaciju, ležem na sto, mislim se što me sad mučiš kad se ništa ne dešava i čujem “Mali dlan. Hoćeš da se porađaš sada ili večeras?”
Od šoka sam zamalo rekla NIKAD. Gledam ja u svekrvu, gleda ona u mene, ne zna se koja je u većoj panici. Odlučim ja da to bude odmah. Nisam se ni prizvala pameti kad eto je sestra sa klistirom. Koliko god smešno zvučalo, to vreme u wc-u nakon klistiranja mi je mnogo pomoglo da se psihički pripremim za ono sto sledi. Lepo sam se ispričala sama sa sobom, istuširala se, poljubila muža koji je izgledao kao žalosna vrba u hodniku – PREPLAŠEN i sišla u salu.
Dočekala me je nasmejana i ljubazna babica i doktorka koja mi je odmah prokinula vodenjak. Kad sam videla onu pincetu umalo nisam pobegla iz sale. Uglavnom, nakon toga su počele blage kontrakcije, a jedna od sestara mi je uključila indukciju. To će se kasnije ispostaviti kao veoma glup i umalo pogrešan potez.
Pokušavala sam da ubijem vreme do dolaska anesteziologa pričom sa ženom do mene, sa jednom od svekrvinih koleginica koja mi je stisnula bradavicu da bi mi pokazala da imam mleka tako da je mleko otislo metar u vis. Kontrakcije su bile sve jače, a ja sam valjda od naleta adrenalina odbijala da osećam bol. Jedina naznaka da se nešto dešava bilo je to što sam bila znojava i crvena. Ubrzo je došao anesteziolog i malkice poludeo kad je video indukciju. Zamalo da ne stigne da mi da epidural.
On nije bio planirani anesteziolog za mene, ali sam ja presrećna što je on tad bio u smeni. Pažljiv, ljubazan, strpljiv. Epidural je vrlo brzo počeo da deluje i tu kreće prava avantura. Svekrva mi je dodala telefon i prvo sam zvala muža da mu kažem da je sve ok. On je imao pokušaj da me uveri da je veoma kul i smiren (u tome mu je pomagala flašica ruma). Posle toga sam zvala mamu. Razgovor je izgledao ovako:
– Ćao, mama.
– Gde si ti?
– Na porođajnom stolu.
– Molim!? Ko se jos porađa i priča na telefon?
– Pa kad primiš epidiral možeš i to.
– U kojoj si sali?
– Onoj skroz na kraju hodnika.
– Levi ili desni krevet?
– Desni.
– Na tom sam se porađala sa Nađom (sestra).
Epidural sam primila oko 9 sati, a oko 11 mi je babica rekla da legnem na bok, gornju nogu malo podignem i ako osetim napon, da guram. Ja nijednog trenutka tokom porođaja nisam osećala napone, ali sam ipak gurala. Desetak minuta sam bila u tom položaju kad mi je rekla da legnem na leđa jer počinje porođaj.
A onda je sva oduševljena rekla: “Jaoj, ima kosicu.” Htedoh da joj viknem – KAKVU, BRE, KOSICU I GDE JE VIDIŠ?, ali me sprečio dolazak doktora i nekih 5-6 sestara. Počeli smo. U glavi mi je od svih stvari koje sam čula, videla i pročitala bio samo mamim glas koji je govorio: “Brada dole!” Uhvatila sam se za šipke, rekli su mi da guram kad osetim napon. Nisam osećala nikakve napone, a uhvatilo me nestrpljenje pa sam odlučila da guram. Umalo se nisam zasmejala u sred guranja zbog sledećeg – napinjala sam se sa pola snage. U prvom naponu je izašla glava, u drugom ruka, a u trećem ona cela.
Sve je trajalo par sekundi, babice su govorile: “Bravo, kako je lepo kad žena zna da se napne, super”, a ja sam gurala sa manje napora nego kad usisavam. I tako je izašla moja kiflica u 11:50, sa pupčanom vrpcom debljine konopca za čamac. Kad sam je videla bilo je kao da gledam 3D film. Stvarno je, ali ne deluje tako. Stavili su je na mene i htela sam da zauvek ostanemo tako, ali su je odveli na kupanjac, a mene na šivenje. Rukom me posekla pa sam imala tri sava.
Tog istog dana je svekrva uspela da dogovori da me posete muž, sestra i dever, tako da su Štrumpfovi sa maskama došli već oko 3. Naravno da svoju bebu nisam želela da ispustim iz ruku, pa sam rešila da bude kod mene to prvo veče. Ono što je bio problem je što su zaboravili da mi izvade epidiral, pa sam ja do sutradan ležala oblepljena selotejpom u bolovima. Izmučila sam se tu prvu noć, pa sam sledeću ipak tražila da je na kratko odvedu da bih mogla bar malo da spavam.
Porodila sam se u sredu i očekivala da ćemo u subotu kući, međutim doktorka je u petak ujutru rekla da smo obe ok i da se pakujemo. To sam iskoristila da iznenadim svoju sestru koja je tog dana punila 14 godina, ali je najveće iznenađenje bilo za mog muža, koji je mamuran morao da usisava sobu misleći da ćemo ostati još.
Na kraju, kao što je svaka trudnoća drugačija, tako je i svaki porođaj drugačiji, ali neka budućim mamama jedno bude u mislima – “samo opušteno”.
Kompletan utisak o porođaju (1-5): 5 za iskustvo, stvarno se nijednog trenutka nisam osecala neprijatno.
Porođaj po redu: prvi
Porodilište: GAK Narodni front
Broj dana u porodilištu: 2 dana
Ocena osoblja u porodilištu (1-5): 5 za osoblje jer su bili ljubazni, babica je bila sjajna, posle smo imale pomoć sestara i za nas i za bebe, trudili su se da sve bude čisto i hrana je bila super.
Da li ste uspeli da uspostavite dojenje u porodilištu? Dojenje sam uspostavila cim su mi dali bebu posle 2 sata, jer mi je kolostrum krenuo jos u petom mesecu trudnoce.
Savet budućim mamama
Savet budućim mamama je da ne upadaju u paniku, da ne odlaze na porođaj sa parališućim strahom, da slušaju šta im se govori, da veruju sebi i svom telu i da nasmejane i opuštene dočekaju svoju bebu.
Ostale priče iz porodilišta možete pročitati OVDE!
Ukoliko želite da objavimo vašu priču iz porodilišta, pošaljite je na office@demetra.rs
