Ova priča napisana je pre 5 godina, a u moru zastrašivanja porodilja, odlazaka na carski rez na zahtev da bi se ”prespavao” porođaj i slično. Imala sam potrebu da javno podelim kako može da jedan prirodan porođaj bude zapravo lep, a opet bez cenzure i ulepšavanja i sa svim detaljima koji će vas sačekati. I još jednom je potvrđeno ono pravilo da kada ste iskreno pozitivni sve samo tako može i da ispadne.
Dan pred porođaj
Jutro pred ostanak u porodilištu, išla sam kod mame. Razvlačila se, prala kosu preko kade, fenirala, ručala, zaključila da do kontrole neću stići da odem kući i samo pozvala muža da mi ranije nalaze donese direktno u porodilište i tako faktički autobusom otišla na sopstveni porođaj.
Danima koji su prethodili sam radila CTG u poliklinici, ali tu noć je doktor koji me vodio bio dežuran, pa sam išla tamo na pregled. NA CTG-u je sve bilo u redu, međutim, pritisak 140 sa 100. Tada stiže i moj lekar, pričamo o tome kako nisam ranije merila popodne, da je ujutru uvek nizak i u toj priči on kao, hajde da me ginekološki pregleda, jer nije do tada. Kako je pogledao kaže: ”O, cico, pa ovo je tri prsta, fino izravnat grlić, hoćemo mi da se porađamo!” Pregled boli, ajooooj, stežem se za krevet rukom, ali razmišljam kako ću se uskoro poroditi i ne skidam osmeh sa lica.
Dr kaže da se ne uplašim jer će biti krvi i stvarno, ustajem, oblačim se i vidim da curi krv po malo i sve me peče. Ostajem sa njim da otkucka onaj prijem, postavlja mi milion pitanja, kaže da mu više treba da otkuca prijem nego obavi sve ostalo i da je njegov kolega merio da mu za papirologiju treba 23 minuta. Paralelno meni sestra vadi krv. I za sve to vreme pričamo o nekim komšijama iz mog ulaza koje on zna, o melodijama na mobilnom telefonu i tako nekim glupostima.
Izlazim i kažem mužu da ostajem, a on me u šoku gleda. S jedne strane, vidi da šepam kako boli, sa druge se smejem, a pritom govorim da krvarim i da treba od kuće da mi donese stvari. Posle nekog vremena dolazi sa stvarima i žutom štampom, jer je doktor rekao da do porođaja može da potraje, slika me još jednom sa stomakom, pozdravljamo se i odlazim u čuveni lift iz kog se silazi tek kada si sa bebom u naručju. Na sprat me vodi sestra, vuče moj kofer, nešto mi se sliva niz noge po malo i prolazim merenja pre odlaska u sobu.
Prelazim u sobu ispred porođajnog bloka. Soba obična, fina, dvokrevetna, pitam nešto devojku na krevetu pored i ne kapiram šta mi priča. Kasnije saznajem da je Albanka koja ne zna reč srpskog, neko je doveo da se porodi, nema ni socijalno, prvo dete, ne zna šta je snašlo, a ja se pitam gde mene da zadesi u sobi, kad ni ja ne znam gde sam.
Više puta idem do wc, sve peče, sliva se ta voda, krv ne prestaje i molim boga da ne traje danima.
Mislim na drugaricu koja je danima tako čekala porođaj, na drugu koja je zaglavila sa Mađaricom u sobi i nije imala sa kim da priča, a pre svega na moj strah da ne dođem mnogo rano na porođaj, šta ako bude indukcija, šta ako bude carski rez? Ne treba da kažem da oka sklopila nisam, na relaciji wc, povraćanje, dijareja, glad, porođaj ne kreće. Pantomimom mi cimerka daje do znanja da zovem doktora, ona u neko doba odlazi da se porodi, a ja čekam jutro, iscrpljena od povraćanja koje me kroz većinu trudnoće pratilo.
Sve moje želje su se svodile na to da što duže budem kod kuće i stignem tamo u poslednjem trenutku.
Dan D
Posećuje me doktor pre vizite, da kaže da ne brinem da je on još tu. Onda dolaze i oni. Načelnica predlaže da me porode, obzirom da je termin za samo 12 dana i da nema potrebe da rizikuju sa pritiskom. Doktor stoji iza i ja ga tražim pogledom u masi lekara, a on mi klima glavom potvrdno, pa sam opuštena. Kažu da će me zvati na pregled i UZ.
Dolazi sestra ubrzo po mene, da me vodi na pregled. Sedam na onaj sto da ih sačekam da stignu, a ona mi dodaje onaj metalni bubreg za slučaj da ću opet da povraćam. Užasno sam malaksala od silnog povraćanja. Ulaze Plješa, načelnica Avramović i dr Kovačević (divna mlada osoba sa nekim veselim očima). Pregleda me prvo načelica i kaže: ”Ovo je sve sjajno! Kakva divna karlica za porođaj!”
Dr Kovačević kaže da je videla po merama da je sjajna (a ja ceo život živim u zabludi, kako sam sitna i uska i kako ću se teško poroditi). Pregleda me i ona, prilično nežno, mada mi je svaki pregled bolan od kad sam stigla. Načelnica pita da mi uključe indukciju 10 jedinica i da li se slažem da tako probaju, pa da vide dalje. Gledam opet Plješu, a on mi klima glavom. Kažem da je ok!
Kažu mi da će mi uključiti indukciju, ali pod uslovom da šetam koliko budem mogla, da bih se lepo otvarala.
Molim tu doktorku da mi da nešto za želudac, da me to ne bi i dalje dodatno iscrpljivalo, a ona me savetuje da ipak doručkujem, da bi trebalo da mi pomogne pun želudac, a ako mi i dalje bude loše da ću dobiti lek (bila je u pravu, smirilo se posle jela sve). Šalje sestru da mi naknadno donesu doručak i da me uključe kad završim obrok.
Oko 10h – I tako ja, posle doručka, krećem da šetam stalak sa indukcijom po hodniku i sobi. Prolazi nekih sat vremena i dalje nema bolova, po neki blag manje nego kad dobijem i to je to. Obilazi me načelnica, gleda kako ide i zeza da šetam švalera, objašnjava mi da tako zovu onaj stalak koji šetam. Dopisujem se sa mužem koji me zeza da se drogiram. Prolazi oko sat vremena i počinje da mi se spava. Dolazim u sobu da prilegnem na par minuta sa sve nogama na podu.
Oko 11.15h – U sobu ulaze dr Plješa i dr Kovačević. Pitaju me kako je, a ja kažem da mi se užasno spava. Oni počinju da se smeju i Kovačević pita doktora: ”Hoćemo da je razbudimo?” On uzima jod, a ja se mislim: naravno da hoćete (znam da me opet čeka pregled). Dr oduševljeno kaže da je odlično, već 5 i po prstiju. Gleda i ona i potvrđuje kako sjajno napreduje. Nešto sad pričaju šta planiraju dalje, ali pola ne razumem.
Uglavnom, kažu mi da idem da mi urade klizmu, pa prelazimo u porođajni blok. Doktor seda na moj krevet da mi kaže da se njegova smena završila i da mora kući, da ne brinem, ali ako baš želim da ostane da mora da se plati bolnici i da razmislim slobodno. Ipak ga molim da ostane jer mi uliva beskrajnu sigurnost, a on da ne brinem i da se opustim da će biti tu.
11.20h – Dolazi babica da me vodi. Otkačinje mi infuziju, pakujem se…onda klizma, tuširanje… Razmišljam kako je sjajno što je već 5 prstiju, negde sam pročitala da se prvorotke u proseku otvaraju prst na sat, sa indukcijom obično prst na sat i u tom trenutku zacrtavam da ću se poroditi u 17h. Isključujem opcije i ranije i kasnije. Po meni je to sjajan tajming, samo 5 sati u boxu, toliko kapiram da ima šanse da izdržim, samo kad napredujem i kad ne idem na CR.
Stajem ispred porođajnog bloka, šaljem mužu sms: ‘‘E, pa, srećno nam bilo!” i ulazim!
