Razvod roditelja je veoma kompleksna tema i potrebna je podrška detetu nakon razvoda roditelja. Kada se kao posledica javi i problem sa razvojem govora kod deteta, onda je potrebno ovom problemu posvetiti posebnu pažnju.

Na pitanje naše čitateljke, odgovorile su stalne saradnice portala Manuela Kamikovski, psiholog, i Marija Ranisav, logoped. One su, u nastavku teksta, svaka iz svog ugla, dale svoje viđenje stvari i preporuke.

Podrška detetu nakon razvoda roditelja i uticaj na razvoj govora

Marija Ranisav: Uticaj porodičnih odnosa i razvoj govora – podrška detetu nakon razvoda

Preduslovi za razvoj govora i jezika jesu :

• Biološki (organski) –fiziološko anatomska zrelost govornih organa, auditivnog i vizuelnog aparata  i CNS-a kao i dobro razvijena motorika. 
• Psihološki– razvijene kognitivne funkcije, emocionalni razvoj i crte ličnosti. 
• Socijalni – dobri stimulativni socijalno-kulturološki podsticaji.
  
  Psihološki preduslovi za razvoj govora i jezika jesu dobro razvijena pažnja, pamćenje, inteligencija i druge kognitivne sposobnosti. Neki aspekti ličnosti kao što su motivacija, volja za govorenjem, emocionalna obojenost govora i odnosa prema komunikaciji su takođe veoma bitne za pravilan razvoj i upotrebu govora.

Kod dece koja pokazuju psihopatologiju, nedostatak volje, depresiju ili apatiju može doći do usporenog usvajanja govora i jezika ili kod starije dece do regresije u govoru ili gubitka stečenih sposobnosti. Psihičko i emocionalno stanje se odražavaju na govor, stoga se mogu primetiti manje ili više vidljive promene koje nam mogu ukazati na trentno emocionalno stanje osobe.

Psihološki činioci koji mogu doprineti pojavi govorne patologije su:

1. Anksioznost, ljubomora, razni strahovi, agresija, osećaj zanemarenosti i napuštenosti.   
2. Deca koja osećaju nesigurnost, kod kojih je prisutan osećaj manje vrednosti ili osećaju anksioznost u govornim situacijama imaju za posledicu izmenjen način govora.

Govorno-jezički poremećaji koji su determinisani psihološkim činiocima su:

• Mucanje,
• Elektivni mutizam,
• Psihogena gluvoća,
• Odložen razvoj govora i jezika,
• Psihogena afonija i disfonija (obično kod odraslih).

Dobri socijalni uslovi podrazumevaju pozitivno i stimulativno okruženje koje doprinosi opštem zdravlju i razvoju kod dece. Kod male dece porodica je najvažniji socijalni činilac koji podstiče govor i daje govorno-jezičke modele.

Specifični faktori koji mogu pogodovati nastanku govorne patologije:

• period ranog razvoja kada se formira govor između 1. i 3. godine,
• poremećaji porodičnih odnosa,
• hospitalizacija ili odvajanje od članova porodice,
• kod starije dece adolescentne krize i psihofiziološke promene,
• menjanje škole, mesta boravka (grada, države).

Emocije i govor

Pozitivne emocije kao što su osećaj ljubavi, radosti utiču na ritam, glasnoću govora i brzinu govora ( prozodijske elemente) količinu verbalnih iskaza, njen sadržaj. Mogu uticati  na govornu inhibiciju ili omaške u govoru.

Negativne emocije poput tuge, straha, besa ili mržnje mogu uticati na smanjenu produkciju govora, na boju glasa  ili pak snižnu jačinu glasa.

Porodični odnosi i njihov uticaj na razvoj govora

Neki životni događaji mogu biti stresni za dete poput patoloških odnosa u porodici ili razvoda roditelja. Situacije poput ovih zahtevaju emotivnu adaptaciju deteta, stoga mogu imati uticaj na govor. 

Kod mlađe dece može doči do slabog razvijanja govora usled neadekvatne stimulacije i slabijeg angažovanja roditelja . Kako bi dete progovrilo potrebna je svakodnevna konverzacija i pravilan govorni model. Deca uče imitacijom, slušanjem i posmatranjem osoba i dešavanja u svojoj okolini. Emocionalni odnos izmeću majke i deteta u prvim mesecima predstavlja osnovu za razvoj pravilnih komunikativnih obrazaca. Posvećenost i pozitivne emocije su neophodne kako bi se dete pravino psihofizički razvijalo.

Ako pravovremena stimulacija izostane ne može se očekivati pojava komunikacije i prvih reči ili rečenica. Dete koje nije dobilo govornu stimulaciju u dovoljnoj meri neće biti u stanju da razvje svoje govorno-jezičke sposobnoti. Sati provedeni u maminom krilu, pokazivanje, imenovanje, imitiranje zvukova, pevanje  je ono što je deci potrebno u ranom razvojnom periodu.

Roditelji  u ovakvim situacijama, koje su veoma teške kako za decu ali tako i za njih, često budu zaokupljeni svojim problemim i rešavanjem istih. Deca se mogu osetiti zanemareno ili mogu misliti da su oni uzrok dešavanja u porodici. Nemogućnost da shvate situaciju ili da se sa njom nose mogu dovesti do različitih govornih poremečaja:

• zastoja u razvoju govora,
• regresije,
• mucanja,
• slabije motivacije za govorom,
• povezivanje negativnih emocija sa govornim situacijama,
• mutizam.

U vezi sa ovim su i osećanje nesigurnosti, nisko samopoštovanje, frustracije i osećaj neprilagođenosti i poremećaj ponašanja. Snažne emocije i psihološka stanja mogu  dovesti do   poremećaju komunikacije sa porodicom i okolinom.

Kod dece kod koje se govor razvio može doći do regresije u smislu pojave tapnja i nepravilne artikulacije. Dete se vraća na niži stepen razvoja govora i počinje da ‘’bebeći’’ priča kako bi privuklo pažnju.

Svađe, vikanje, prepirke i slični modeli komunikacije pred detetom mogu dovesti do vezivanja negativnih emocija za govor i govorne situacije.  U težim slučajevima se mogu desiti reakcije poput  izbegavanja  razgovora , odsustvo  reakcije  na pitanja ili molbe i povlačenje u svet bez govora.

Ako ovakve situacije potraju i kod deteta dovedu do kašnjenja u razvoju govora i jezika, promene u načinu izgovaranja, poremećaja fluentnosti govora ili mutizma neophodno je da dete bude dijagnostikovano od strane stručnjaka kako bi se napravio temljan  plan tretmana i podrške.

Pored logopedskog tretmana je potrebno i saradnja sa  psihologom.

_{Literatura : Psihologija  jezičkih poremećaja – Prof.dr Vesna Radoman}

Manuela Kamikovski: Podrška detetu tokom razvoda i nakon njega

Kako je koleginica napisala u ovom tekstu, neki životni događaji mogu biti veoma stresni za dete poput patoloških odnosa u porodici ili razvoda roditelja.

Svako dete različito reaguje na stresne događaje i svakom detetu se mora pristupiti u skladu sa njegovim mogućnostima i osobinama ličnosti. To važi i za iskustvo razvoda roditelja.

Šta roditelji mogu uraditi?

1. Važno je da prepoznaju da se dete ponaša drugačije, odnosno različito od uobičajenog duže od nedelju dana. O očekivanim promenama u ponašanju pišem kasnije u tekstu. 
2. U zavisnosti od uzrasta deteta, pokušati da se sazna šta je to što muči dete, odnosno da sazna o čemu to dete najviše brine. U nastavku teksta možete pročitati moguća ponašanja deteta u zavisnosti od uzrasta.
3. Kada roditelj sazna o čemu dete najviše brine, u zavisnosti od uzrasta deteta, pomoći detetu da se umanji briga i pronađe adekvatno rešenje problema koje muči dete. U nastavku pročitajte preporuke načina podrške koje roditelji mogu pružiti detetu u zavisnosti od uzrasta deteta.

Iako ovo deluje veoma lako, u realnosti se roditelji često susreću sa nejasnim odgovorima deteta iz kojih ne mogu da zaključe šta je to što muči dete. Čak i kada pokušaju kroz igru da saznaju, jer je igra najefikasniji način da se prikupe informacije o dečjem unutrašnjem svetu, često roditelji ne razumeju šta dete pokušava da „kaže kroz igru“.

U ovim situacijama, može mnogo pomoći ako se pokuša razumeti koja je svrha te konkretne dečje igre.

Svrha dečije igre

1. Igra je način da se isprobaju uloge i veštine odraslih. Kako deca upoznaju svet i svoje mogućnosti u tom svetu, oni razvijaju samopouzdanje.
2. Igra je način da se bude blizak i, što je još važnije, način da se ponovo poveže nakon prekida te bliskosti. Igra služi zadovoljenju naše, skoro beskonačne, potrebe za povezanošću, dopadanjem i bliskošću.
3. Igra je način da se oporavi od emotivne patnje. Kada se deca loše osećaju, ona spontano koriste igru kako bi se osećala bolje. Pretvarajući se ili prepričavajući šta mu se dogodilo, dete ponovo stvara scenu gde ima mogućnost da bude glavno. Odigravajući bolne scene dolazi do emocionalnog oporavka.

Zato se dete koje neće ili ne može da se igra odmah prepozna kao dete koje emotivno veoma pati. To je kao kada odrasli neće ili ne mogu da pričaju.

Mogući efekti razvoda na decu i kako im pružiti adekvatnu podršku

U nastavku su dati opisi mogućih dečjih reakcija u zavisnosti od uzrasta i načina na koji roditelji mogu pomoći kako bi se dete lakše nosilo sa datom stresnom situacijom.

Podrška detetu nakon razvoda roditelja kod beba do 18 meseci

Tokom dojenja, bebe su u stanju da osete napetost u kući (i između svojih roditelja), ali ne razumeju zašto se to dešava. Ako se napetost nastavi, bebe mogu postati razdražljive i nametljive, posebno kada se pojave novi i nepoznati ljudi. Takođe, ove bebe mogu čestoburno da reaguju. Ono što se može desiti jeste i to da dođe do zastoja u razvoju ili „nazadovanja“ (ne priča, ne stoji, ne hoda, ne smeje se…).

Kako roditelji mogu da pomognu?

Bebama je u ovom periodu najvažnije da se izgradi osećaj sigurnosti, a to se postiže doslednošću i rutinama. Dete se oseća sigurno kada zna šta može da očekuje, zato je korisno da se održavaju dnevne rutine, posebno u vezi s spavanjem i obrokom, tokom i nakon razvoda.

Takođe, veoma je korisno da se bebama nude njihove omiljene igračke ili sigurnosni predmeti (ćebence, duda, jastučak,…), kao i da se više vrema provedi u zagrljaju i maženju.

Za roditelje je važno da potraže i prihvate pomoć prijatelja i porodice.

Podrška detetu nakon razvoda roditelja kod dece uzrasta od 18 meseci do 3 godine

I u ovom uzrastu je za dete najvažniji odnos sa roditeljima, tako da svaku promenu u porodičnom funkcionisanju dete teško može prihvatiti, a gotovo nemoguće da shvati (jer uzrasno nema realnih kapaciteta za to). Ono što je glavna karakteristika ovog perioda jeste dečji egocentrizam, a to znači da dete lako može da pomisli da je ono prouzrokovalo razvod roditelja.

Reakcije koje se mogu očekivati u ovom periodu su: neutešno plakanje, želja za više pažnje nego inače, ponovo počinju da sisaju prst, odbijaju da vežbaju za toalet, imaju strah od napuštanja (što se često manifestuje kroz ili poteškoćesa spavanjem, uspavljivanjem ili da noću spavaju sami).

Kako roditelji mogu da pomognu?

Deci ovog uzrasta se može olakšati tako da, ako je moguće, roditelji zajedno rade na razvoju normalnih, predvidljivih rutina koje njihovo dete može lako da prati. Kod dece svih uzrasta, rutine i predvidljivost nude osećaj sigurnosti i bezbednosti. Takođe, važno je kvalitetno provođenje vreme sa detetom, tj. potrebno je odvojiti vreme tokom kog će roditelj biti posvećen detetu bez ometajućih faktora (telefona, televizora, tableta,…).

Emocionalno opismenjavanje deteta može mnogo da mu pomogne kako bi se lakše nosilo sa svojim emocijama, jer će znati da prepozna šta se to dešava (imaće utisak da mu je poznato i predvidljivo, a to znači da je prihvatljivo). Deca na različite načine mogu da uče o svi temama, tako i o emocijama, kao i o razvodu: kroz igru, čitanje knjiga i razgovor. Najvažnije je podsećati dete da ono nije odgovorno za razvod.

Podrška detetu nakon razvoda roditelja kod dece uzrasta od 3 do 6 godine

Deca ni ovog uzrasta ne razumeju pojam razvoda i ne žele da se njihovi roditelji razdvoje, bez obzira koliko je napeto i neprijatno u kućnom okruženju. Glavna karakteristika ovog perioda je „uvežbavanje moći i kontrole“ („želim“ i „neću“), te je za njih razvod posebno težak jer osećaju da nemaju moć da kontrolišu ishod. Na sve to, oni su i dalje u egocentričnoj fazi, što znači da i dalje mogu da veruju da su oni odgovorni za razdvajanje roditelja.

Moguće reakcije dece ovog uzrasta su: izražena osećanja nesigurnosti za budućnost, zatvaranje svojih neprijatnih osećanja u sebi (npr. „Bolje da ništa ne kažem ili pokažem kako se osećam, jer može i ovaj roditelj da me napusti. Ja ću biti kriv za to.“), mogu imati neprijatne misli ili ideje, a mogu se pojaviti i noćne more.

Kako roditelji mogu da pomognu?

Roditelji bi trebalo da pokušaju da proces razvoda realizuju na što pristojniji i pozitivniji način, uz razumevanje da će oni uvek biti roditelji tom detetu i da je za to dete važno da ima roditelje koji se slažu u vezi sa njegovim vaspitanjem i budućnosti. Možda roditelji ne mogu da budu dobri partneri jedan drugom, ali mogu biti odlični roditelji tom detetu.

Ovo je važno jer će dete ovog uzrasta odražavati raspoloženje i stavove svojih roditelja. I deci ovog uzrasta je, takođe, potrebno da se osećaju sigurno i bezbedno, kao i da znaju da će i dalje viđati drugog roditeljasa kojim ne živi. Da bi ovo obezbedili za dete, roditelji treba da se dogovore o redovnom rasporedu poseta i da se dosledno pridržavaju dogovora.

Deci ovog uzrasta je potrebno da imaju osobu sa kojom će razgovarati i otvoreno pokazati svoja osećanja, kao i mogućnost da pričaju i prorađuju temu razvoda.

Podrška detetu nakon razvoda roditelja kod dece uzrasta od 6 do 11 godina

Ako su deca školskog uzrasta odrasla u prijatnom okruženju, prirodno je da se pojavi strah da će biti napušteni tokom razvoda. Deca ovog uzrasta mogu brinuti zbog gubitka oca (ako žive sa majkom) i maštati o ponovnom spajanju svojih roditelja. U stvari, oni često veruju da mogu spasiti brak svojih roditelja.

Deca od 8 i više godina mogu kriviti jednog od roditelja za razdvajanje i pridružiti se “dobrom” roditelju protiv “lošeg” roditelja. Ovo postaje dominantno ponašanje kao posledica veoma neprijatnih i agresivnih razvoda. Još jedan od mogućih načina na koje dete može reagovati jeste da počne optužiti svoje roditelje da su zli ili sebični, kao i da svoj gnev izražavaju na različite načine: dečaci mogu postati nasilnici, dok devojčice mogu postati anksiozne, povučene ili depresivne.

Deca bilo kog pola mogu da imaju stomačne probleme ili glavobolje zbog stresa ili mogu da se pojave različiti drugi simptomi kako bi ostali kod kuće i izostali iz škole.

Kako roditelji mogu da pomognu?

Deca ovog uzrasta mogu osetiti ekstremni gubitak i odbacivanje tokom razvoda, ali roditelji mogu obnoviti osećaj sigurnosti i samopoštovanja svog deteta: neka svaki roditelj provoditi kvalitetno vreme sa detetom podstičući ga da se otvori i priča o svojim osećanjima. Važno je da se dete uverava da ga ni jedan ni drugi roditelj neće napustiti, kao što je važno ponavljati da razvod nije njena krivica. (Važno: roditelji, pred detetom, ne treba da krive jedan drugog za razvod već da objašnjavaju da je to bila obostrana odluka.)

Važno je i održavati redovan raspored poseta i viđanja sa rediteljem sa kojim dete ne živi, jer kako je ranije i navođeno – deca napreduju u predvidljivosti, naročito u stresnim situacijama.

Naravno, pošto su škola, prijateljstva i vannastavne aktivnosti od sve većeg značaja za decu ovog uzrasta, podstaknite dete da se uključi u aktivnosti i sekcije u kojima potpuno uživa. Pomozite detetu da poveća svoje samopoštovanje i podstičite ga da se druži i da se ne povlači iz sveta.

Šta ako ništa od navedenog ne pomaže?

Može se desiti da se roditelj maksimalno potrudi da pomogne detetu tokom i nakon razvoda i da se ne vidi efekat podrške, odnosno da dete i dalje ima problem da se nosi sa novonastalom situacijom. Tada je važno da se potraži pomoć stručnjaka, porodičnog psihoterapeuta ili dečjeg psihoterapeuta, koji će pomoći da se prebrode blokade i razrade bolne teme i osećanja.

Dosadašnje odgovore na pitanja možete pročitati ovde:

Odgovori psihologa 

Odgovori logopeda

Autori teksta: Marija Ranisav i Manuela Kamikovski

Moderator: Tamara Petković

_{Tekst „Podrška detetu tokom razvoda roditelja i uticaj na govor“ objavljen: 12. januar 2019. godine, ažuriran: 14. septembar 2024. godine}