Poštovana gospođo Majo,
Obraćam Vam se u vezi svog unuka, koji ima 3 godine i 4 meseca, jako je bistar i inteligentan, ide u vrtić. U vrtiću je dobar, ali ima jedan problem. Ja mislim da je to problem, ali njegovi mama i tata misle da nije.
Kad god mu nešto nije po volji udara glavom gde stigne i to jako, baca igračke, glupira se, nece da se druži sa decom na ulici, neće da deli sa decom. Jedinac je i dosta razmažen.
Razlog svemu tome, mislim da je taj što ima puno igračaka, bicikle, kamion, auto, i da ne nabrajam, ali se ne igra uopšte sa igračkama. Samo hoće da lomi i baca. Ja mu kažem budi dobar, a on kaže neću da budem dobar. Ja sam zabrinuta.
Ima jako puno dečjih knjiga za čitanje i hoće da mu čitam, verujte svaku knjigu zna šta u njoj piše, a to su knjige poput Diznijevih knjiga, Snežane, Pepeljuge, Ivice i Marice, Alise i sličnih. Ja mu svaki dan pročitam po jednu knjigu posle vrtića. Kad hoće da bude dobar, ne može se prepoznati, kao da razgovarate sa odraslom osobom.
Primetila sam da kad mu je tu mama odmah se menja,kao da nije isto dete. U vrtiću ga pohvale kako je poslušan i dobar.
Mene najviše brine to što udara glavom. Plašim se da se ne povredi.
Molim Vas ako možete da mi odgovorite, koji je razlog što udara glavom.
Unapred zahvalna
baka
ODGOVOR PSIHOTERAPEUTA
Poštovana M.,
Zahvaljujem Vam na ukazanom poverenju.
Deca vrlo dobro znaju da prave razliku između ljudi i granica koje imaju u odnosima sa svakim od njih, pa je potpuno prirodno da se dete različito ponaša u različitim kontekstima i sa različitim ljudima. Prirodno je da deca imaju najveću slobodu sa svojim roditeljima, pa tako u njihovom prisustvu ispoljavaju širok repertoar “poželjnih” i “nepoželjnih” ponašanja.
Kada kažete da kod kuće baca igračke, neće da deli sa decom, glupira se… svakako jeste nešto što se uči i može da se menja. Deca obično na taj način izazivaju pažnju odraslih osoba. Potrebno je da se što više podstiče, hvali i ukazuje na pozitivno ponašanje jer će na taj način shvatiti da pozitivno ponašanje takođe izaziva pažnju i sve više smanjiti negativno.
Saradnja sa drugom decom u igri dolazi sa sazrevanjem deteta. U igri postoje faze (kada se dete igra samo, kada je posmatrač, paralelno se igra sam gledajući drugu decu, pa tek kasnije dolazi saradnja i na kraju igra sa pravilima). U redu je ako sa nekim ne želi da se igra i na to dete ne treba forsirati. Ono će pre ući u igru sa drugom decom ukoliko nema presije oko toga. Neka dec preferiraju “igru” sa odraslima jer su odrasli mnogo predvidljiviji u odnosu na decu i samim tim osećaju uz njih veću sigurnost.
Pomenili ste da je u nekim situacijama dobar a u nekim nije. Važno je da kada mu se obraćate da ističete ponašanje, da ne karakterišete njega kao ličnost. Da preciziram, npr. Ti si dobar dečak, ali to što radiš nije u redu.
Na kraju, pitali ste za udaranje glave. Opet ću se vratiti na gore navedeno da deca produkuju više onog ponašanja na koje odrasli više reaguju. Verujem da je to situacija i sa Vašim unukom, da je prepoznao da je to nešto na šta se reaguje. Da li je to u redu što on radi ili nije? Naravno, nije prirodno da se iko samopovređuje na bilo koji način. Vrlo je teško proceniti koliko je situacija “zabrinjavajuća” s obzirom da postoje oprečna mišljenja unutar porodice.
Srdačan pozdrav i lep dan Vam želim.
Maja Antonić, psihoterapeut
Ostala pitanja i odgovore psihologa možete pročitati OVDE.
Vaše pitanje možete poslati na psiholog@demetra.rs i Manuela Kamikovski će odgovoriti na vaše nedoumice.
