Poštovana,
Dečak od nepunih 5 godina odbija da vrši veliku nuždu. Taj problem traje već dve godine, ali u periodima. Uglavnom se to dešava kada mu je otac na terenu, pa kada se vrati on počne normalno da ide u wc. On ima potrebu svaki dan da vrši nuždu ali se stiska i odbija da ide u wc. Priča kako ne voli da kaki, sedi po pola sata na šolji i uglavnom se iskaki posle tri dana. Nikada nije imao tvrdu stolicu, sve jede, raznovrsna je ishrana. U tim periodima pokušavamo da mu objasnimo da je to normalna pojava, kako svi to radimo, zašto to radimo, pošto njega to intresuje.
Bilo je i perioda kada smo uspevali to da rešimo tako što on dobije neki mali slatkiš kada se iskaki, što je bila greška verovatno. Problem je postao još veći pre dve nedelje kada sam počela da radim (bila sam na porodiljskom zbog drugog deteta) i preselili smo se u drugi stan u istom periodu. Od tada ne ide u toalet po 6 dana. Kada ode u da obavi nuždu plače. Po ceo dan leži, jer mu se toliko kaki da ne može da bude normalno aktivan. Dajem mu sirup Laktuloza po savetu farmaceuta.
Pelene je skinuo sa 2,5 godine bez ikakvih problema, čak je sam tražio nošu. U vrtić je krenuo sa nepune 3 godine, takođe je lepo prihvatio. Plakao je samo prvi put kada je ostao da spava u vrtiću.
Molim Vas za savet kako da mu pomognemo da prihvati da je to normalna potreba. Jasno mi je da je problem psihološke prirode, ali ne znam na koji način da mu pomognemo. Zaboravila sam da napomenem da smo bili i kod dečijeg hirurga kako bi otklonili sumnju da postoji fizički problem, na inicijativu pedijatra.
Unapred hvala!
Tamara
ODGOVOR PSIHOTERAPEUTA
Poštovana Tamara,
Problem koji se vama dešava je veoma čest i nije neobičan.
Dete koje zadržava stolicu najčešće ima veze sa temom kontrole (promene koje se oko njega dešavaju ne može da kontroliše ali kaku može).
Očigledno se za Vašeg dečaka desilo previše promena koje nije uspeo da obradi (izostanci tate, rodjenje bebe, preseljenje, povratak mame na posao). Neka deca su prosto osetljivija od druge pa kroz ovaj, ali i na druge načine pokazuju da im je to previše.
Svakako dobijanje nagrade nakon što obavi pražnjenje creva nije najbolji metod, jer je to najprirodnija stvar koja ne iziskuje nagrađivanje, mada to ste i sami uvideli.
Veoma je važno da se vi (roditelji) ponašate što opuštenije i što prirodnije i ne uvodite “kaku” kao temu u vašu svakodnevnu interakciju. Znači, ne nudite mu nošu ili toalet, ne pitate ga da li ga boli stomačić, ne produbljujete temu ukoliko on počne da priča kako ne voli kaku i sl. Veoma je važno i da imate neko vreme sa njim (1 na 1) kada će dobiti priliku da oseti da su neke stvari ipak ostale nepromenjene i da može da ima mamu/tatu u nekim trenutcima samo za sebe.
Pokušajte da imate što duži period sa što boljom strukturom u okviru koje neće biti promena. Budite što predvidljiviji. Kada negde idete najavite mu to (naravno ne previše unapred, možete npr. ako idete negde popodne da mu to kažete ujutru). Kada dete ima predstavu koja je sledeća aktivnost, to mu daje sigurnost i rasterećenje.
Srdačan pozdrav,
Maja Antonić
