Jednoj čitateljki je bio potreban savet kako srednjoškolca ubediti da je potrebno da ide na razgovor kod psihologa.

Pitanje: Razgovor kod psihologa

Poštovana,

Zamolila bih Vas za savet. Moj sestrić je drugi razred srednje škole. Nakon rođenja bio je mirna beba. Kako je vreme prolazilo N. je pokazivao drugačiju vrstu ponašanja od njegovih vršnjaka. Naime, odbijao je da se obuče kad kreće u školu, svaku obavezu je odlagao, stalno je plakao/histerisao (za šta je dobijao i batine, jer je bio mnogo neposlušan). Naravno da niko od nas to ne odobrava. Majka je bila potpuno posvećena njemu, vodila ga kod psihologa, defektologa.

Otac je bio delimično uključen, ali je on alkoholičar. U poslednje 2, 3 godine, N. je postao jako introvertan, najviše voli da sedi sam kod kuće, igra igrice i ima 1 prijatelja. N. ima i starijeg dominantnog brata. Osim prethodno navedenog, N. je i lako lenj, ali pedantan i precizan u onom što voli da radi. 

N. roditelji su konačno odlučili da mu je potrebna psihološka pomoć za njegove strahove (odbija da započne rad na svemu što je novo i nepoznato), međutim ne postoji nikakva mogućnost da ga „nateraju“ da posete lekara. Molim Vas za pomoć, KAKO NAGOVORITI N. i UBEDITI GA da ode kod lekara (sa roditeljima/roditeljem).

Unapred hvala.
S postovanjem,
Dragana, tetka

Odgovor psihologa: Kako ubediti tinejdžera da ode kod psihologa

Poštovana Danijela,

Izvinjavam se što ste ovoliko čekali na moj odgovor i hvala Vam na strpljenju.
Ukoliko do sada Nikola nije otišao na razgovor kod psihologa, moj predlog je da imate razumevanja da se od njega očekuje upravo ono zbog čeka i roditelji žele da ga vode na razgovor – strah od nepoznatog i novog.

Kako motivisati dete da ode na razgovor sa psihologom?
U tom uzrastu, veoma je važno mišljenje okoline. Iz opisa koji ste dali se može pretpostaviti da dečko već ima lošije odnose sa vršnjacima, odnosno da mu socijalne veštine nisu toliko razvijene. Može se pretpostaviti i da postoji dodatni strah da će biti dodatno odbačen, možda i ismevan ukoliko se sazna da posećuje psihologa ili psihoterapeuta. Sve ovo dodatno otežava već postojeće probleme.
Njemu je najpotrebnija podrška i razumevanje, osećaj da je prihvaćen i voljen. Kada se oseća sigurno uz roditelje i ima poverenje u ono što roditelj saopštava, dete će lakše prihvatiti predloge i voljnije sarađivati u realizaciji roditeljskih zahteva.

Na primer: „Primetila sam da ti je u nekim momentima baš teško, a mi (mama i tata, roditelji) ne znamo kako da ti još više pomognemo da ti bude lakše. Čini mi se da nam je potrebna pomoć stručnjaka, pa zato želimo da idemo kod psihologa. Želimo da nam svima bude bolje, da budemo manje zabrinuti. Potrebna nam je podrška da se zajedno izvučemo iz ovoga što nas je snašlo. Da naučimo kako da se ponašamo, šta da radimo kako bi nam bilo bolje.

Znam da si rekao da ne želiš da ideš i razumem ako si uplašen, jer ne znaš šta možeš da očekuješ. Iskreno, ne znam ni ja, ali verujem da nam može pomoći. Šta misiš da nas čeka tamo? Šta mogu da uradim da ti pomognem da izdržiš neprijante emocije dok čekamo razgovor? Sa kim bi, najradije, želeo da ideš kod psihologa?“

Korisno je da dete zna i ima osećaj da nije u ovom procesu samo, da će i roditelji biti tu uz njega kao podrška, da će i oni učestvovati kako bi mu pomogli.
Pozdravljam odluku da se kontaktira stručno lice i predlažem da kontaktiraju i nekog porodičnog psihoterapeuta. Ukoliko on sam bude išao na terapiju i vraćao se u neizmenjen porodični sistem, on će ili ostati na istom, ili će izaći iz tog sistema jer se promenjen neće moći uklopiti u tu porodicu.

Srdačno Vas pozdravlja, 
Manuela Kamikovski