Hrišćanski vernici koji slave po julijanskom kalendaru 6. januara obeležavaju Badnji dan, dan koji prethodi Božiću. Običaji za Badnji dan se razlikuju i u Srbiji u zavisnosti od regiona i nasleđa.
Ovaj dan u svom praznovanju je zadržao mnoštvo narodnih običaja, a sam naziv nosi po badnjaku koji je centralni deo proslave. Badnjak koji je po pravilu grana hrasta je zaostavština paganskih Slovena i njihovih običaja gde je to bilo sveto drvo, a koje se su Srbi integrisali sa pravoslavljem.
Ime badnjak je vezano za reč “bdenje” jer se ovog dana dočekuje (bdi) najradosniji hrišćanski praznik.
Običaji za Badnji dan
Običaji su veoma raznoliki od mesta do mesta, ali neke karakteristike su svuda iste.
Ujutru Badnjeg dana se odlazi u šumu po badnjak, obično sam domaćin. Danas, s obzirom da se životni stil u mnogome promenio, većina porodica kupuje simbolično nekoliko grančica badnjaka i malo slame.
Badnjak i slama se unosi u kuću kad padne mrak.Noseći badnjak domaćin obilazi kuću kvocajući kao kvočka, a domaćica i sva deca idu za njim pijučući kao pilići. Domaćin obilazi sve uglove doma bacajući po jedan orah u svaki ugao, što se smatra žrtvom precima. Ostali orasi i lešnici se ostavljaju i najčešće se jedu sa medom. Orahe koji su u uglovima niko ne uzima. Preko dela slame se stavlja stoljnak i tu se večera. Na stolu se ne smeju naći viljuške i noževi, da se, kako kažu, Isus Hrist ne bi povredio.
Slama, jedenje na podu i orasi su simboli kulta mrtvih, simbolično sećanje na preminule pretke. Iz istog razloga večera protiče u tišini, a sama trpeza se ne rasprema tri dana, da se duhovi ne bi rasterali. U relijgijskom kontekstu, slama u domu se tumači kao sećanje na to da se Isus Hrist rodio na slami.
Trpeza za Badnji dan je posna, s obzirom da je to poslednji dan božićnog posta, bogata i svečana.Nekim jelima se pridavao poseban, magijski značaj, zato su ona i obavezna: riba, pasulj, beli luk, kupus, orasi, lešnici, jabuke, suve šljive, med.
Paljenje badnjaka označava završetak Badnjeg dana i uvod u Božić. Badnjak se celiva, maže medom i stavlja na ognjište. Običaj nalaganja badnjaka na vatru veoma je star, spominje se još 1272.god. u pisanim izvorima. Deca „džaraju“ vatru, odnosno grančicama raspaljuju vatru izazivajući pregršt varnica i iskri govoreći „koliko iskrica toliko parica, pilića, košnica…“ nabrajajući svu stoku i žive čije se blagostanje priželjkuje.
