Čitateljka se javila zbog toga što je brinu tikovi kod deteta i zamolila psihologa za savet šta bi mogli da preduzmu.
Šta kada se jave tikovi kod deteta?
Poštovani,
Mi smo porodica sa četiri člana, ćerka koja je napunila 6 godina u februaru, sin koji je napunio 4 godine, tata D. i mama T. Od septembra ćerka je u predškolskom a već par meseci primećujemo da ona ima neke tikove, radnje koje ponavlja. Na početku je to bila kosa, pre nego što poče da radi nešto (crtanje, pisanje, slaganje slagalice ili bilo koja druga radnja), ona ima potrebu da namešta kosu. Sada je prestala to da radi ali zato “čisti lice”. Sklanja kosu sa čela, protrlja nos i usta. U početku je da kažem bilo simpatično šalili smo se da je kao Nadal, međutim sada je već ozbiljnije jer ona ne prestaje.
Pomislili smo da je to njena unutrašnja borba i samopouzdanje za sve što joj predstoji, pa je i ne pritiskamo dodatno. Trudimo se da joj podignemo samopouzdanje i da je ne opterećujemo. Ona je ta koja sebi uvek zadaje visoke ciljeve, ima prevelika očekivanja od sebe, takva je od kada se rodila. Npr. pre neki dan je želela da nacrta violinski ključ (videla ga je na nekog narukvici) kada sam ja došla iz kuhinje ona je počela da besni, da viče, jer nije uspela.
Prvo mi je trebalo vremena da shvatim šta je razlog besa, a kasnije mi je trebalo vremena da joj objasnim da je to što je nacrtala lepo, da možda nije isto kao na toj narukvici, ali da će ponavljanjem doći i do tog, za nju, idealnog. Objašnjavali smo joj da je mala i da niko ni ne očekuje da sve zna i da je lepo što je probala, ali ne treba da se nervira ako joj ne uspe.
Da li se ovakve stvari dešavaju? Molimo Vas ako možete da nam pomognete, ili nas usmerite kako da se postavimo? Šta mi možemo da učinimo?
Unapred hvala
Odgovor psihologa: Tikovi kod deteta predškolskog uzrasta
Poštovana,
Ukoliko ste zabrinuti zbog učestalih tikova, obratite se stručnjaku kako biste dobili konkretnija uputstva za pristup Vašem detetu.
Ono što je najvažnije da zapamtite, a iz Vaše poruke i vidim da već imate takav pristup, jeste da ne kažnjavate ili prekoravate dete zbog tikova. Budite podrška detetu, pružite joj razumevanje za njene lične doživljaje emocija. Pre svega mislim da joj pokažete da razumete da je njoj nešto strašno ili neprijatno ili teško, iako Vi kao odrasli znate da nije.
Na primer: “Vidim da si baš ljuta što ovo nije uspelo onako kako si želela. Volela bi da odmah iz prve možeš da nacrtaš onako kako si zamislila, zar ne? Uf, baš zna da bude gadan osećaj kada ne uspe iz prve? Pa ni iz druge, zar ne? Možda nećeš verovati, ali ni ja nisam znala iz prve da nacrtam. Znaš šta? Vidim da ti voliš da učiš i verujem da ćeš vežbati sve dok ne bude onako kako si zamislila. Šta misliš, koliko još puta treba da ponoviš dok ne budeš zadovoljna? Hoćeš li menjati i boje?…”
Poenta je posmatrati situaciju “iz dečjih cipela” kako bismo im pružili podršku koja će im u tim izazovnim situacijama prijati. Rečenice tipe: “Baš ti je lep crtež.” često razljuti dete, jer ono vidi da to nije onako kako je zamislilo i zbog toga to nije lepo u njihovim očima. Ove naše rečenice mogu da razumeju kao neiskrenost sa naše strane, jer u tom uzrastu još ne razumeju da drugi mogu da razmišljaju na drugačiji način. Umesto te rečenice, možete reći nešto tipa: “Meni deluje da si se trudila da nacrtaš što preciznije i čini mi se da se tebi ne dopada kako je ispalo.”.
Što se teme “prevelikih očekivanja od sebe” tiče, pitam se kakva su Vaša očekivanja od sebe? Kakva su očekivanja Vašeg supruga od sebe? Šta vaša deca, posmatrajući i slušajući vas roditelje, mogu da usvoje kao načine ophođenja prema sebi?
Srdačno Vas pozdravljam,
Manuela Kamikovski
Manueli Kamikovski pitanja možete postaviti i putem mejla: psiholog@demetra.rs
Ovde su ostala pitanja i ODGOVORI PSIHOLOGAmanuela kamikovski
