Poštovana Majo,
Moj sin ima 7 godina, krenuo je u školu u septembru i od tada se dosta promenio. Išao je 5 godina u privatan vrtic (od muževe firme), gde je bio u okruženju slične dece istog socijalnog nivoa da kažem, gde su se svi takmičili ko će nešto bolje uraditi, ko će vise pomoći, biti pohvaljen itd. Jako lepo vaspitano, pažljivo, osećajno dete. Trenira fudbal, ide sa tatom na treninge i utakmice Americkog fudbala, ide na časove engleskog i interesuje se za mnoge stvari kao sviranje gitare, Mototrke itd.
Kako je krenuo u školu susreo se sa različitom decom, razlicitim nacionalnostima od ex. Jugoslavije, Turske, Albanije, decom koja su skoro dosla iz Sirije, Avganistana itd. Međju kojima ima i jako dobre dece ali i problematične do te mere da nam je učiteljica rekla da je nekoj deci bolje ceo dan u školi od 8-17h nego kod kuće…
Tu nastaje problem da mi naše dete više ne prepoznajemo. U prvoj fazi plakanje 3 meseca svako jutro zato sto ide u školu i onda pocinje faza gde se na nas dere, ne sluša, ignorise, bojkotuje, postavlja uslove i pocinje užasno da se ponaša. Jedina reakcija od njega da se smiri dolazi kad se mi izderemo na njega najglasnije sto možemo… Grizao je nokte, u tom periodu je grizao u toj meri da su mu prsti krvarili… Sada se sve to malo smirilo, puno pričamo o svemu, putujemo, radimo nešto zajedno ali on se i dalje druži sa tom decom i sve češće pravi pokrete, imitira i priča kao neki “cool” momci-tako on kaže. (Nokte je ponovo počeo da grize, nekada ne vadi prste iz usta satima iako ga opominjemo svakih 5 min…).
Na ovaj Mail me je nateralo danas to, sto sam našla jedan crtež u njegovom ruksaku koji mu je taj jedan drug nacrtao (Čudovište koje je raskomadalo čoveka) okačiću vam na kraju Maila… On iako je puno puta rekao da mu to nije lepo šta ta deca sve rade i kako se ponašaju, on nastavlja sa njima sve intenzivnje da se druži čak i sa starijim dečacima. Mi smo ga analizirali i mislimo da se on njih boji, da ne želi da ga ismevaju, da mu nešto urade i da se zato njih drži…
Prekjuče je kasnio 20 minuta, rekao je da ga je taj drug zamolio da ga otprati do Banke 10 min udaljene, da ne ide sam… On rado pomaže i sad je u zadnjih meseci pomogao jednom dečaku iz Bosne koji je došao u oktobru u razred bez znanja jezika i druga deca su ga izbegavala. Danilo mu je kao omiljen u razredu prvi prišao pričao sa njim na srpskom i polako ga uveo u društvo, radio sa njim domaće zadatke i dete se integrisalo za dva meseca… Ponosna sam na njega sto se toga tiče, ali me brine to sa kime se druži i kako se menja…
Da napomenem još da smo mi prošle godine kao porodica imali teško vreme (saznali smo da nas maladji sin tada 18 meseci ne čuje) bili smo mesecima okrenuti njemu, u panici da li mu možemo pomoći, Danilo je učestvovao u svemu.. Sada je sve ok, mladji sin nam je operisan dobio je Cochlear implanate i polako vezbamo i nadamo se da će sve nadoknaditi. Ali mislimo da je i to, i polazak u školu dodatno uticalo na starijeg…
Izvinite ako je moj Mail malo duži, htela sam da vam napišem sve situacije koje bi mogle da pomognu i da upoznate moje dete.
Zanimalo bi me zašto ovo dete crta takve crteže, dok Danilo crta auta, zmajeve i dvorce. I šta možemo da uradimo da smirimo naše dete i da bude ono staro…
Hvala vam mnogo unapred.
Veliki pozdrav
Natasa
ODGOVOR PSIHOTERAPEUTA
Poštovana Nataša,
Baš naprotiv, hvala Vama na opširnosti jer mi je tako lakše da preciznije sagledam situaciju.
Kako vidim iz Vašeg opisa, i sami ste dobro razumeli šta je sve doprinelo da vaše dete pokazuje drugačije ponašanje.
Situacija sa bratom, koja je svakako bila stresna za celu porodicu, je sigurno imala uticaja i na njega. Dete dobro oseća svoje bližnje, pa tako upija i kada su roditelji zabrinuti, uznemireni. Pored toga, polazak u školu je velika promena za dete i celu porodicu pa kada se tako dve velike situacije spoje, dete mora da pokaže reakciju.
Što se tiče odnosa sa drugarima u školi, prirodno je da dete traga za svojim mestom u društvu i da isprobava različite mehanizme kako bi bio deo istog (bez obzira na to da li je to društvo “dobro” ili “loše”). Uloga roditelja u tom kontekstu je da poducavaju i edukuju dete o socijalnim veštinama (šta znaci biti dobar drug, kako treba da izgleda druženje u školi, kako se ponašati u školi) ali i šta vi kao roditelji očekujete od njega naravno uz puno podrške i topline. Takodje u ovim okolnostima treba razvijati kod deteta veštine samozaštite (distancirati se od dece neprimerenog ponašanja, znati kojoj odrasloj osobi uvek mogu da se obrate i sl.) Ono što je najvažnije je razvijati odnos poveranja sa detetom kako bi bilo slobodno da vam ispriča sve značajne dogadjaje za njega kako biste mogli pravovremeno da reagujete ako za to postoji potreba.
Kada je u pitanju crtež i Vaše pitanje zbog čega ga je dete nacrtalo, moguća su različita tumačenja. Za to su bitne informacije o pozadini tog deteta. Dete je kroz crtež moglo da reprodukuje neku scenu koju je videlo (ne nužno realnu, moguće je na TVu, video igrici i sl.). Takođe je moglo da ispolji neko unutrašnje stanje.
Napomenuli ste i da Vaš sin i dalje gricka nokte. Grickanje noktiju ukazuje na njegov osećaj nelagode/anksioznosti koji je verovatno nastao usled svega navedenog. Samo opominjanje da prestane sa grickanjem ne može uticati na redukciju istog, već naprotiv.
Od nekih vežbica koje možete sa njim raditi kod kuće kako bi se ta napetost malo opustila je da ga masirate pred spavanje, igrate se “crtanja” jednostavnih oblika, brojeva, slova po ledjima pa da on pogađa; Kada primetite da je uznemiren možete praviti buket od balona, pa mu dajte da ih naduvava (kontrolom disanja, tenzija će se spustiti), takođe možete praviti balončiće od sapunice.
Stojim Vam na raspolaganju za dodatna pitanja.
Srdačan pozdrav i lep dan,
Ostala pitanja i odgovore psihologa možete pročitati OVDE.
Vaše pitanje možete poslati na psiholog@demetra.rs i Manuela Kamikovski će odgovoriti na vaše nedoumice.
