Moj put do bebe Vesna pejin
Vesna Pejin: Sada sam mirna, mirna u duši i srećna u srcu

U prethodnom tekstu, kada smo pokrenule rubriku „Moj put do bebe“, koja je godinama čekala svojih pet minuta spominjale smo da je Demetra i počela kao mesto gde se, pre svega, okupljao određeni broj žena sa željom da ostvare potomstvo.

Kada smo planirale da pišem o celom putu koji su pojedine žene prolazile do ostvarivanja potomstva, Vesna je bila jedna od prvih sa kojom smo pričale, iako je tada tek dobila prvo dete. Verujemo da će njeno  iskustvo biti inspirativno ženama koje su sada na tom putu, te ih motivisati da uvek postoji svetlo na kraju tunela.

Moj put do bebe – Vesna Pejin

Zovem se Vesna. Imam 42 godine, mada, realno izgledam mlađe (smeh), jer sam majka petogodišnjeg i šestomesečnog dečaka. Majka Viktora i Filipa. Dva dečaka koja su na ovaj svet došla onda kada su oni hteli, izabrali nas za roditelje i obavezali nas da ispunimo njihovu sudbinu. Dva zdrava, divna, radosna dečaka promenili su tok naših života i ispunili ih ljubavlju. Onom pravom, iskrenom, bezuslovnom.

Sada je sve baš onako kako treba da bude. Sada jeste, ali put do ove ljubavi nije nimalo lep, šta više, taj put obeležio je moj život dokle god vazduh dišem. Iako potpuno srećna i apsolutno zahvalna, nakon svega, na onome što mi je život podario, borbu za ova četiri radosna oka koja u meni bude najdivniju i najdublju emociju, nikada neću prevazići, zaboraviti niti bol umanjiti.

Kako biste opisali Vaš put do ostvarivanja potomstva?

To je bio rat... Ne - borba. Ja protiv sebe, ja protiv prirode, ja protiv emocija, ja protiv sveta. Ja, prva u borbenom redu, kao pešadija bez oružja, samo sa željom da pobedim, da ostanem nepovređena, da ostanem neoštećena... Ali sam oštećena, na moju veliku radost, samo to.

Kada ste poželeli da imate bebu?

Sve je počelo davne 2007. godine kada smo suprug i ja rešili da je vreme za proširenje porodice. Ja 28 godina, suprug 29. Mi rešili. Posle 6 godina braka, završenih studija, bez stalnog zaposlenja, ali mi smo rešili. Sada, to zvuči presmešno, tada nije.

Posle godinu dana pokušavanja, rešili smo da se obratimo za pomoć. Uputili su nas na razne analize, i sve je bilo u redu. Dijagnoza, primarni idiopatski sterilitet.

Godinu dana stimulisanja i ciljanih odnosa, rezultirali su miomima na mojoj materici i to je sve. Doktorka je savetovala prekid terapije, operaciju mioma i vantelesnu oplodnju. Znači to je bilo to. To je jedino što mi je bilo ostalo. Posle toga nema dalje.

Kako ste prihvatili saznanje da ćete ići na vantelesnu oplodnju?

OK, ako je tako, prihvatila sam, ali duša je već počela da me boli. Operacija mioma bila je malo komplikovanija nego što se očekivalo, jer je mioma bilo mnogo više nego što se videlo na ultrazvuku. Neki su izvađeni, neki su ostali. Nisu smetali začeću. Krenuli smo u avanturu zvanu vantelesna oplodnja (VTO).

Birala sam lekara po osećaju i to je jedna od najboljih odluka koju sam donela u životu.

Prva vantelesna oplodnja, mart 2013. godine, srećna, presrećna, sve je išlo školski. Rezultat beta HCG nizak, biohemijska trudnoća. Slom!

Uzdigla sam se polako, nesigurno, oprezno i u novembru iste godine, pokušavamo ponovo. Sve je bilo savršeno, čak smo imali i “višak” embriona koje smo zamrzli... Biohemijska trudnoća. Slom! Panika!

Počela sam da se gubim u svom životu, da ne znam put, da ne znam čiji život živim, da ne znam ko je osoba koja živi moj život.

Suprug me zagrli, pogleda me u oči i kaže: Želim svoju ženu nazad, ja sam se oženio tobom jer te volim! Želim svoju ženu nazad! Neću da je izgubim! Važna si mi ti! Da, želim silno decu, ali ne po cenu da izgubim tebe. Ja biram tebe!“

To me je otreznilo. Zahvalna sam mu do beskraja što mi je vratio snagu, što je rame uz rame išao sa mnom do kraja.

Treća vantelesna oplodnja, mart 2014. godine nije bila baš sjajna, ali ni dovoljno loša da bih odustala od nadanja. Biohemijska trudnoća. Sada sam već uplašena!!! Prestravljena!!!

Da li ste sa nekim razgovarali o tome kroz šta prolazite?

O vantelesnim oplodnjama sam pričala vrlo otvoreno svima, nisam se krila ni stidela. Počeli su pritisci okoline o promeni lekara. Okoline koja mi je pružala podršku i dobronamerno me  savetovala, ali okoline koja nema dovoljno informacijama o samom procesu. Ostala sam pri svojoj odluci - to je poslednja stvar koju bih promenila.

Spremala sam se za ČETVRTU vantelesnu oplodnju, planiranu za kraj godine i polako pokušavala da prihvatim činjenicu da možda nikada neću imati decu. Pokušavala sam da vidim smisao života bez dece, da se uhvatim za slamku...

Shvatila sam da život ima smisao i bez dece, ali ja sam i dalje silno želela to dete. Samo jedno dete, zar je to previše??????  

Da li ste još nešto pokušavali da preduzmete?

Nagovarala sam doktora da uradim dodatne analize, jer trebao mi je razlog, zaboga pa mora postojati razlog!

On mi je dao spisak još jedinih preostalih analiza uz opasku: „Džaba bacaš pare! Sa tobom je sve ok.“ Dobro, verovala sam mu, ali ipak sam uradila analize, jer mi je očajnički trebao razlog. Morala sam da nađem uzrok kako bih ga otklonila i dobila dete. To je bilo tako jednostavno. Svi nalazi savršeni. Doktor me je gledao i govorio: „Dobro si, sve će biti ok, uspećemo, veruj! Ja ne verujem! Gubim svaku nadu. Na ivici odustajanja, jer shvatam da ne mogu ovako godinama i gde je ta granica kada kažeš sada je dosta, sada je kraj. Gotovo, odustajem! Kada?

U novembru radimo četvrtu vto, malo drugačiju, u našim krugovima, zvanu „poluprirodnjak“, što znači sa vrlo malo stimulacije, tek, tek toliko da maaaalo pogura prirodu. Sve super! Biohemijska trudnoća.

E sada, ono što se meni dešavalo ja ne mogu da izgovorim niti na papir da stavim... To je bio tornado emocija, vrtlog koji vuče na dno! Gušila sam se, voda mi do nosa, borba za preživljavanje. Taj osećaj je osećaj koji ću pamtiti ceo život. To je osećaj koji i danas, iako majka dva dečaka, grči želudac i daje naredbu telu da se trese.

Opet ste imali tada i problem sa miomima?

Materica je bila prepuna mioma. Još jedna operacije 2015. godine, jun mesec. Mnogo ih je izvađeno, a mnogo i ostalo. Dogovorili smo se da u decembru pokušamo ponovo i to je to, tu je kraj. Ja sam bila rešena da menjam taktiku, da se menjam ja.

Da se ne plašim, da je strah projekcija naših misli, da nije realan, da je stvar izbora...ja sam želela da biram veru!

Nisam uspela u tome i završila sam u veoma lošem psihičkom stanju. Odgovorna sam osoba, a takva osoba bira razum, a razum traži hrabrost!  Ja hrabrosti više nisam imala. Nisam imala ni razum... Ostalo je samo telo. Telo koje nije valjalo ni meni ni mojim najbližima.

U decembru sam otišla kod lekara, a odlasku je predhodio razgovor sa suprugom koji mi govori da nećemo raditi vantelesnu oplodnju, dok se ja u potpunosti ne oporavim i da to moram da kažem doktoru, da mu priznam da sam loše i da ne mogu dalje. Seli smo naspram njega, sada smo već prijatelji sa njim i moj suprug je izložio naš stav i moje stanje.

Lekar me je pogledao i pitao: „Je l’ to tako? Loše si?“

Ja sam mrtva hladna odgovarila: „Ma jok! Dobro sam.“

Usledio je šok od strane mog muža i lekar je shvatio celu situaciju, te odlažemo petu vantelesnu oplodnju za mart 2016. godine.

Kako ste se nosili sa odlaganjem nove vantelesne oplodnje?

Ja sam bila besna!!! Dobro,  planirala sam da se oporavim do tada, jer sam morala da pokušam bar još jednom. Godine mi nisu išle u prilog. Na silu sam htela da budem dobro.

U februaru 2016. godine, počela sam da skupljam analize, intezivno idem na treninge da bih izbacila sam bes i frustraciju i u martu sam zakazala kod svog lekara, da bi se dogovorili za dalje i odradili briseve. Otišla sam kod njega, sama.

„Kada je bio poslednji ciklus?“

Odgovaram mu.

„Pa tebi kasni 4 dana!“

„Da, pa šta je to čudno kod žene koja je nagruvana hormonima?“

„ Ajde na ultrazvuk!“

„Neću!“

„ Ajde, leži!“

„ Neću, uzmi mi briseve i da se dogovaramo!“

„ Lezi na krevet da uradim ultrazvuk. Trudna si!!!“

„ Uf, baš ti je loša fora i nije na mestu da znaš!!!“  Ipak legnem i okrenem glavu od monitora.

Lekar govori: „Okreni glavu, gledaj, evo ga!“

Ne okrećem glavu, pitam: „Šta?“

„ Trudoća, Vesna, trudoća!!!!“

Okrećem glavu, vidim mali kružić, tresem se, pitam ga: „Da li si siguran?“

„Ne, nisam, rešiosam malo da te zezam...naravno da sam siguran!“

O emocijama neću ni da pišem, mislim da bi bilo suvišno.

Te godine rodio se Viktor, naš pobednik, koji je sam sebi dao ime svojim rođenjem. Naš prvenac. Težak porođaj, planirani carski rez zbog mioma. Materica obložena miomima i doktor jedva našao mesto kuda da je seče. O nekoj sledećoj trudnoći možda ne bi trebalo ni razmišljati.

Kada ste počeli da razmišljate o novoj trudnoći?

Par godina posle,požela sam još jedno dete. Dete nama, a doživotnog prijatelja Viktoru. Nije nam išlo, a muž baš i nije bio oduševljen...Imala sam već  dosta godina.

Rešili smo u maju 2019. godine da vratimo one zamrznute embrione, pa šta bude. Biohemijska trudnoća...

Bila sam očajna. Nisam očekivala da ću se tako osećati, ipak imamo jedno dete, pa ne mogu da budem tako nezahvalna...

Ali ok, tako je - kako je. Nisam spavala noćima, želela sam još jedno dete, ne baš koliko i prvo, ali silno sam želela. Ništa se nije dešavalo i ja za 01.03.2020. godine zakazala sam neku operaciju. Ciklus je kasnio, ja sam mislila da je klimaks, jer su mi ciklusi poslednjih meseci baš bili traljavi.

Onda sam 29.02, dan pred operaciju rešila da ipak uradim betu, da ne rizikujem, ipak sam pila i antibiotike već 2 nedelje. Ujutru sam izvadila krv i oko podneva otišla sa detetom u igraonicu. On se igrao, ja pila kaficu, kada mi je stigao mejl od laboratorije. Otvaram ga - beta 2550. Zatvaram mejl, sedim i ne verujem, nisam dobro videla. Posle 10 minuta otvaram ponovo, to je to. Trudna sam. Javljam mužu, on umire od smeha i sreće...

U oktobru 2020. godine godine rodio se Filip.

Obećala sam svom lekaru, mužu, lekarima koji su učestvovali u porođaju, da neću više rađati, jer bih stvarno bila u opasnosti i beba i ja.

Sada sam mirna, mirna u duši i srećna u srcu. Devet godina je prošlo čekajući. I mi njih i oni nas. Mnogo je to vremena, ali ipak tako malo i ne duže od vremena koje je pred nama. Jeste mnogo, ali nije ceo život, a mnogo života je pred nama.

Iako i dan danas kada čujem pesmu “ Show must go on” osetim negativnu emociju i kamen u želucu, ja sam danas jedna zahvalna, srećna i ponosna majka, zaljubljena u svoju decu, svog supruga, u svoju porodicu.

Ostale priče ⇓

Fotografija: privatna arhiva/Demetra
Tekst: Tamara Petković
*Svako kopiranje i preuzimanje teksta ili dela teksta, bez odobrenja autora je strogo zabranjeno.