Name $ScriptID$ Home Page zZblDStL7dLK5wAtgeHrlPUITBORXLhIXD2LdB.4opr.I7

Mnogi olako shvataju ideju o carskom rezu, a mnoge žene smatraju da je on lakši izbor kada je porođaj u pitanju. Carski rez je opravdan i potreban u jednom od 10 do maksimalnih 15 posto slučajeva, a kod nas je taj procenat preko 30. Mnoge trudnice misle da je on bezbolan i biraju carski rez, kada je to moguće. 

Retke su trudnice koje su u Srbiji informisane o tome koliko je carski rez ozbiljna operacija i koje sve rizike sa sobom nosi. Osim mogućih komplikacija tokom same operacije, težeg oporavka nakon porođaja, većeg rizika za bebino zdravlje u budućnosti - češći respiratorni problemi, bronhitis, astma, alergije, ekcemi, kiss sindrom, postoji i veoma veliki potencijalni problem kod ponovljenih carskih rezova - placenta akreta. O svom iskustvu sa ovim, veoma ozbiljnim problemom, svoju emotivnu priču napisala nam je Jelena Bilić, tačno godinu dana nakon svog trećeg porođaja.

Treći carski rez i placenta akreta

Napolju je još bio mrak, a ja sam, spakovana i spremna, dala sebi još par minuta za gledanje moje usnule postojeće dece. Beba u stomaku mi je bila potpuno apstraktna, nisam sebi dozvolila da se vezujem za nju jer jer sve bilo neizvesno od samog početka. 

Kad sam ugledala dve crtice na testu za trudnoću bila sam uzbuđena i srećna, ali sam se već na prvom ultrazvuku oprostila od te bebe – meška abnormalnog oblika, potpuno izduženog i u nivou ožiljaka od prethodnih carskih rezova, što je ukazivalo na to da je spontani već krenuo, a i ako nije da bi bilo bolje prekinuti tu trudnoću jer može da se desi da embrion uđe u rez i da ostanem bez materice. Sećam se da je Praško pitao doktora da li postoji ikakva šansa da opstane i da se namesti kako treba i dobio odgovor:“Priroda je čudo, ali nisam imao takav slučaj.“ Pošto mu je srculence već kucalo, doktor je odlučio da ga pustimo da sam ode, pa da za šest dana dođem na kontrolu. Sećam se samo da sam u povratku javljala svima da nema ništa od bebe i da sam se rasplakala dok sam pričala sa kumom, a zatim sam i Vuku sve ispričala i on je plakao. 


Narednih šest dana sam trčala, skakala, igrala badminton u nadi da će doći do spontanog što pre, kad već mora. Odlazim na sledeći ultrazvuk, doktor gleda i ne može da veruje: mešak je poprimio normalan oblik i povukao se visoko u matericu. Dolazimo kući, slavimo, javljamo lepe vesti svima. U nekom trenutku ustajem i dobijam odliv i kreću bolovi. Zovem doktora, kaže mi da ne idem u bolnicu odmah ako se stanje malo popravi, jer je renoviraju i puna je prašine, nego da ne jedem ništa i da dođem ujutru da me primi i uradi kiretažu. I on je bio ubeđen da je gotovo. Ujutru me prima preko reda, kaže da će da uradi ultrazvuk i da me prima u bolnicu. Ležim i gledam u njegovo začuđeno lice i čujem:“Materica puna krvi, ne vidim odakle, ali srce mu još kuca. Hajde da mu damo šansu.“ 
Ne znam šta bih mogla da kažem o onome što sam tada osećala. Ni o čemu sam razmišljala. Mislim da sam samo želela da se agonija završi, na ovaj ili onaj način i da nastavim sa životom. 

Narednih šest nedelja sam krvarila, a doktor je ustanovio da imam poveliki hematom i smestio me u bolnicu na tri dana. Na svakom ultrazvuku je srculence kucalo i puštena sam kući. 
Do 20. nedelje je sve izgledalo dobro, hematom se organizovao i naposletku nestao i konačno sam mislila da smo na konju. Tada saznajem novu dijagnozu – placenta previa. Znala sam da je posteljica nisko, ali sam se nadala da će se rastom materice povući na gore. Ali, ona je otišla na dole i u potpunosti prekrila grlić. Došla sam kući i krenula da istražujem po internetu, pa sam u nekom trenutku našla američku grupu „Placenta previa & accreta“.

Šta je sad ta akreta, dođavola?

Čitala sam izbezumljena:“Placenta akreta je stanje potencijalno opasno po život, kada se posteljica prejako zakači za zid materice. Postoje tri stadijuma – akreta, zatim inkreta, gde posteljica ulazi još dubllje u zid materice i perkreta, kada probije matericu i zakači se za susedne organe. Posledica je ponavljanih carskih rezova i intervencija na materici. Kod 90% žena je potrebna transfuzija, često se radi histerektomija da bi se sačuvao život, najčešći je uzrok smrti žena na porođaju, 7% umre, što je jedna od 14 žena...“ Ne znam kako, ali tada sam znala. Poslednjih nedelja sam imala bolove u bešici i osećaj da je stalno zgrčena, znala sam da nešto nije u redu, a sad sam možda dobila odgovor šta je to. 
Čekala sam sledeću kontrolu da pitam doktora o tome. Srećom, on nije nimalo sujetan, tako da me je saslušao i rekao:“Auuu, Bilićka, gde si ti otišla? Imao sam jedan slučaj pre 20 godina, izvadio sam matericu.“ Ispričala sam mu sve što znam, uključujući to da po statistikama imam velike šanse da imam akretu ako imam previju, posteljicu na prednjem zidu i dva prethodna carska. Naredne kontrole su bile mnogo duže, posebno poslednja pred porođaj, 17.1. Radio mi je dopler sat vremena, vadio neke tabele, gledao, ćutao. Na kraju je zvao bolnicu da mi zakaže carski. Kad sam konačno dobila datum, rekla sam mu da sam se usrala. Tim rečima. Moj muž je u šali rekao da mi „ prvi carski“ pa sam zato uplašena, na šta je dobio odgovor:“Nije zbog toga, nego zbog previje. Ništa, vadićemo matericu“. Nasmejala sam se i rekla da je vadi ako bude potrebno. 


I tako, tog 23.1. sam gledala svoju decu, možda poslednji put u životu, prestravljena. Nisam znala hoću li biti tu za njih. Svim silama sam se trudila da budem pozitivna, ali sam do bolnice vrtela film iz njihovih bebećih dana, nekih rođendana, važnih događaja. Kajala sam se što im nisam napisala pismo, spakovala neke uspomene, nešto. 
U bolnici sam bila ok. Videla sam da svi doktori znaju za mene, ali mi je nadu pružio razgovor sa anesteziologom, rekla mi je da mogu da dobijem spinal. Pa, ako je njima u redu da budem budna, onda znači da će sve biti u redu, zar ne? Svima sam javila lepu vest, toliko sam bila srećna. 
24.1. Doktor dolazi po mene i zeza se. Izlazim iz lifta sa sestrom, a tamo me dočekuje desetoro previše ljubaznih ljudi, nekako čudnih. Jedna žena mi prilazi i predstavlja se – načelnica anesteziologije (posle sam našla na sajtu bolnice, žena nije iz porodilišta, nego načelnica anesteziologije cele bolnice). Pita me koju anesteziju želim. Rekla sam, a onda sam je zaleđenog osmeha slušala kako ja ne mogu da dobijem spinal jer će biti mnogo krvi i da ne treba to da gledam. Tad mi se srušio svet. Rasplakala sam se i pitala doktora zašto ne mogu na spinal, pa je on nju zamolio da budem na spinalu bar dok izvade bebu. Bila je neumoljiva:“Ovo nije pijaca. Njoj će pasti pritisak od spinala, pa od krvarenja, pa da joj još dajem opštu na to, ne dolazi u obzir.“ Mislim da je to bio momenat u kom sam znala da su šanse da ne preživim realne.

Sećam se da sam ležala u nekom holu, čekajući da spreme salu, i plakala. Iz nekog razloga, samo jedna misao mi je obuzela um – neću biti tu za Iskrin prvi dan škole. Biće tužna, a toliko se radovala. Biće tužna, a toliko se radovala. Biće tužna...

Potpisala sam gomilu nekih papira i ušla u salu. U njoj je bilo mnogo ljudi, oko 30. Puna. Rekla sam jednoj od anesteziologa da imam utisak da su mi potpisali smrtnu presudu i pitala zašto mi niko ne kaže da će sve biti u redu. Kao odgovor sam dobila sažaljiv pogled i reči:“Lezite, Jelena“. 

Stribor se rodio u 10:10, borio se osam i po meseci junački i izborio se, bio je mali, ali snažan i zdrav. Mene su u sali probudili nešto posle 13h, prvo sam čula da je on super, da je dobio ocenu 9/9, a onda sam, onako vrteći glavom levo-desno od anestezije, videla gomilu ljudi i četiri prazne kese krvi. Znala sam odmah šta je bilo.

Pitala sam doktora:“Jeste li mi izvadili matericu?“

„Morao sam“, rekao je.

„Je l’ bila akreta?“

„Bila si u pravu, jeste.“ 
Onda su me odgurali u neku izolaciju, nisam mogla da budem sa ostalim ženama na intenzivnoj, bila sam zakačena na gomilu nekih aparata i čuda, svi su dolazili da me obilaze, doktori, sestre, čistačice... Moj doktor, koji uopšte ne izgleda preterano emotivno, je došao i mazio me po ruci i tražio broj mog muža da mu javi šta se desilo i rekao:“Posete su zabranjene zbog gripa, ali uvešću ga da te vidi, samo nek si ti nama pretekla“.

A šta se zapravo desilo? Moja materica je imala ožiljke od prethodnih carskih rezova i posteljica se tu formirala i zakačila. Kako je materica rasla, sve se više tanjila i posteljica je ulazila sve dublje dok je na kraju nije probila i krenula u bešiku i grlić. Materica je morala da ode, bešika je stradala malo, od grlića je ostalo 16mm.

Primila sam 15 jedinica krvnih produkata. Vene više nisu mogle da izdrže, pa su anesteziolozi dolazili da mi vade krv jer sestre nisu mogle, jedna od anesteziologa se rasplakala dok je gledala gde da me ubode. Rekla je da je boli kad me gleda. Kateter je bio moj pratilac i kod kuće, družili smo se 13 dana. Ostavio mi je ešerihiju za uspomenu.

Doktor je došao drugo jutro i rekao mi:“Znaš šta, Bilićka, ti si jedan mnogo pozitivan lik.“ To je rekao jer sam se mnogo smejala. A ja sam se smejala jer sam znala da je gotovo, da konačno smem sebi da dozvolim da se vežem za to malo, hrabro, najhrabrije biće, koje je rešilo da se rodi uprkos prognozama. To malo biće sutra puni godinu dana, a ja taj datum smatram našim zajedničkim rođendanom. U to ime, živeli!
I još jednom: dobro razmislite pre nego što odlučite da idete na carski rez, ukoliko nije medicinski indikovan. I, ako ste u mogućnosti, probajte posle carskog da se porodite prirodno, posebno ukoliko želite još dece. Carski rez nije zezanje, to je ozbiljna operacija koja ostavlja ožiljke na materici.

Booking.com