Name $ScriptID$ Home Page zZblDStL7dLK5wAtgeHrlPUITBORXLhIXD2LdB.4opr.I7

Kako izgleda prirodni porodjaj

Ova priča napisana je pre 5 godina, a u moru zastrašivanja porodilja, odlazaka na carski rez na zahtev da bi se ''prespavao'' porođaj i slično. Imala sam potrebu da javno podelim kako može da jedan prirodan porođaj bude zapravo lep, a opet bez cenzure i ulepšavanja i sa svim detaljima koji će vas sačekati. I još jednom je potvrđeno ono pravilo da kada ste iskreno pozitivni sve samo tako može i da ispadne.

 

Dan pred porođaj

Jutro pred ostanak u porodilištu, išla sam kod mame. Razvlačila se, prala kosu preko kade, fenirala, ručala, zaključila da do kontrole neću stići da odem kući i samo pozvala muža da mi ranije nalaze donese direktno u porodilište i tako faktički autobusom otišla na sopstveni porođaj.

Danima koji su prethodili sam radila CTG u poliklinici, ali tu noć je doktor koji me vodio bio dežuran, pa sam išla tamo na pregled. NA CTG-u je sve bilo u redu, međutim, pritisak 140 sa 100. Tada stiže i moj lekar, pričamo o tome kako nisam ranije merila popodne, da je ujutru uvek nizak i u toj priči on kao, hajde da me ginekološki pregleda, jer nije do tada. Kako je pogledao kaže: ''O, cico, pa ovo je tri prsta, fino izravnat grlić, hoćemo mi da se porađamo!'' Pregled boli, ajooooj, stežem se za krevet rukom, ali razmišljam kako ću se uskoro poroditi i ne skidam osmeh sa lica. Dr kaže da se ne uplašim jer će biti krvi i stvarno, ustajem, oblačim se i vidim da curi krv po malo i sve me peče. Ostajem sa njim da otkucka onaj prijem, postavlja mi milion pitanja, kaže da mu više treba da otkuca prijem nego obavi sve ostalo i da je njegov kolega merio da mu za papirologiju treba 23 minuta. Paralelno meni sestra vadi krv. I za sve to vreme pričamo o nekim komšijama iz mog ulaza koje on zna, o melodijama na mobilnom telefonu i tako nekim glupostima.

Izlazim i kažem mužu da ostajem, a on me u šoku gleda. S jedne strane, vidi da šepam kako boli, sa druge se smejem, a pritom govorim da krvarim i da treba od kuće da mi donese stvari. Posle nekog vremena dolazi sa stvarima i žutom štampom, jer je doktor rekao da do porođaja može da potraje, slika me još jednom sa stomakom, pozdravljamo se i odlazim u čuveni lift iz kog se silazi tek kada si sa bebom u naručju. Na sprat me vodi sestra, vuče moj kofer, nešto mi se sliva niz noge po malo i prolazim merenja pre odlaska u sobu.

Prelazim u sobu ispred porođajnog bloka. Soba obična, fina, dvokrevetna, pitam nešto devojku na krevetu pored i ne kapiram šta mi priča. Kasnije saznajem da je Albanka koja ne zna reč srpskog, neko je doveo da se porodi, nema ni socijalno, prvo dete, ne zna šta je snašlo, a ja se pitam gde mene da zadesi u sobi, kad ni ja ne znam gde sam.
Više puta idem do wc, sve peče, sliva se ta voda, krv ne prestaje i molim boga da ne traje danima. Mislim na drugaricu koja je danima tako čekala porođaj, na drugu koja je zaglavila sa Mađaricom u sobi i nije imala sa kim da priča, a pre svega na moj strah da ne dođem mnogo rano na porođaj, šta ako bude indukcija, šta ako bude carski rez? Ne treba da kažem da oka sklopila nisam, na relaciji wc, povraćanje, dijareja, glad, porođaj ne kreće. Pantomimom mi cimerka daje do znanja da zovem doktora, ona u neko doba odlazi da se porodi, a ja čekam jutro, iscrpljena od povraćanja koje me kroz većinu trudnoće pratilo.

Sve moje želje su se svodile na to da što duže budem kod kuće i stignem tamo u poslednjem trenutku.

Dan D

Posećuje me doktor pre vizite, da kaže da ne brinem da je on još tu. Onda dolaze i oni. Načelnica predlaže da me porode, obzirom da je termin za samo 12 dana i da nema potrebe da rizikuju sa pritiskom. Doktor stoji iza i ja ga tražim pogledom u masi lekara, a on mi klima glavom potvrdno, pa sam opuštena. Kažu da će me zvati na pregled i UZ.

Dolazi sestra ubrzo po mene, da me vodi na pregled. Sedam na onaj sto da ih sačekam da stignu, a ona mi dodaje onaj metalni bubreg za slučaj da ću opet da povraćam. Užasno sam malaksala od silnog povraćanja. Ulaze Plješa, načelnica Avramović i dr Kovačević (divna mlada osoba sa nekim veselim očima). Pregleda me prvo načelica i kaže: ''Ovo je sve sjajno! Kakva divna karlica za porođaj!'' Dr Kovačević kaže da je videla po merama da je sjajna (a ja ceo život živim u zabludi, kako sam sitna i uska i kako ću se teško poroditi). Pregleda me i ona, prilično nežno, mada mi je svaki pregled bolan od kad sam stigla. Načelnica pita da mi uključe indukciju 10 jedinica i da li se slažem da tako probaju, pa da vide dalje. Gledam opet Plješu, a on mi klima glavom. Kažem da je ok!

Kažu mi da će mi uključiti indukciju, ali pod uslovom da šetam koliko budem mogla, da bih se lepo otvarala.

Molim tu doktorku da mi da nešto za želudac, da me to ne bi i dalje dodatno iscrpljivalo, a ona me savetuje da ipak doručkujem, da bi trebalo da mi pomogne pun želudac, a ako mi i dalje bude loše da ću dobiti lek (bila je u pravu, smirilo se posle jela sve). Šalje sestru da mi naknadno donesu doručak i da me uključe kad završim obrok.

Oko 10h - I tako ja, posle doručka, krećem da šetam stalak sa indukcijom po hodniku i sobi. Prolazi nekih sat vremena i dalje nema bolova, po neki blag manje nego kad dobijem i to je to. Obilazi me načelnica, gleda kako ide i zeza da šetam švalera, objašnjava mi da tako zovu onaj stalak koji šetam. Dopisujem se sa mužem koji me zeza da se drogiram. Prolazi oko sat vremena i počinje da mi se spava. Dolazim u sobu da prilegnem na par minuta sa sve nogama na podu.

Oko 11.15h – U sobu ulaze dr Plješa i dr Kovačević. Pitaju me kako je, a ja kažem da mi se užasno spava. Oni počinju da se smeju i Kovačević pita doktora: ''Hoćemo da je razbudimo?'' On uzima jod, a ja se mislim: naravno da hoćete (znam da me opet čeka pregled). Dr oduševljeno kaže da je odlično, već 5 i po prstiju. Gleda i ona i potvrđuje kako sjajno napreduje. Nešto sad pričaju šta planiraju dalje, ali pola ne razumem. Uglavnom, kažu mi da idem da mi urade klizmu, pa prelazimo u porođajni blok. Doktor seda na moj krevet da mi kaže da se njegova smena završila i da mora kući, da ne brinem, ali ako baš želim da ostane da mora da se plati bolnici i da razmislim slobodno. Ipak ga molim da ostane jer mi uliva beskrajnu sigurnost, a on da ne brinem i da se opustim da će biti tu.

11.20h - Dolazi babica da me vodi. Otkačinje mi infuziju, pakujem se...onda klizma, tuširanje... Razmišljam kako je sjajno što je već 5 prstiju, negde sam pročitala da se prvorotke u proseku otvaraju prst na sat, sa indukcijom obično prst na sat i u tom trenutku zacrtavam da ću se poroditi u 17h. Isključujem opcije i ranije i kasnije. Po meni je to sjajan tajming, samo 5 sati u boxu, toliko kapiram da ima šanse da izdržim, samo kad napredujem i kad ne idem na CR.

Stajem ispred porođajnog bloka, šaljem mužu sms: ''E, pa, srećno nam bilo!'' i ulazim!

 


Porođaj

11.50h - Vučem svoj kofer u box, babica mi vuče onaj stalak da me ponovo priključi. Istina, ostajem prijatno iznenađena veličinom onih kreveta tamo, mislila sam da je to nešto malo kao ginekološki sto. U srednjem boxu već rasprostrta posteljina sa mog kreveta, ostavljam stvari pored komode, telefon na komodu. Babica mi pokazuje da legnem na levi bok i pokriva me. I da, ja sam zamišljala kad tamo uđeš da odmah dižeš noge i da tako ostaješ do kraja. Pojma imala nisam da je to kulturno, ležiš sve vreme pokriven. Dolazi dr, kaže i meni i babicama da će da probuši vodenjak, pojača indukciju i da dolantin (kasnije sam tek iskopala naziv ovog magičnog leka). Kaže mi da ću od njega biti ošamućena i da slobodno spavam, ako mi se spava.

12 h - Podmeću mi neku kadicu i on buši vodenjak. Bušenje vodenjaka ne boli, ali zato pražnjenje, kada rukom pritiska stomak oko bebe, e tu oči ispadaju. Pojačava indukciju, a babica dolazi da mi da injekciju. E tada kreću kontrakcije na nekih 3 minuta i traju taman toliko da dvaput stigneš da udahneš i onako kratko i brzo izdišeš (kapiram oko minut). Bole taman toliko da pred kraj pomisliš da ne možeš da izdržiš više, a ona se prekine.

12.15h - Posle neke 4-5 prolazi babica, vidi da dišem i konstatuje da lek nije počeo da deluje ali da će sada početi. Sledeće čega se sećam...

13h – Babica me budi da radi ctg i meri mi pritisak. Jedva ostajem budna da se završi. Doktor me pregleda – e to već razbuđuje! Vrlo je zadovoljan kako napreduje. Ja gledam na sat i ne verujem da sam toliko spavala, već motam po glavi, kako ću da ga zamolim, ako opet krene mnogo da boli da tražim da mi da još jednu injekciju. I opet spavam...

Oko 13.30h – Povremeno me bude bolovi, kao menstrualni, ali nastavljam da spavam. U neko doba prolazi doca i pita kakav je lek i smeje se. Ja samo uspevam da mu pokažem podignut palac. Kaže mi: ''Osmeh!'', ja se smejem, a babice kažu da me pusti da ja ne skidam osmeh sa lica i ovako i nastavljam da spavam.

Oko 14.15h – Bude me kontrakcije koje se mešaju sa naponima. Ne neizdrživo bolne, ali sa naponima. Dolazi doktor, pregleda me i kaže da ćemo uskoro da završavamo. Gledam na sati i razmišljam kako je to taman tih 17h koje sam zamislila u svojoj glavi da će biti i srećna sam što napreduje. Babica je rekla da kažem kad mi se bude kakilo (to mu dođe univerzalna lozinka za napone valjda). I ja kažem da mi se kaki. E taj deo je baš napor, da skupiš snage da se okreneš i digneš noge na one đavole dok te boli. Ona me pregleda i kaže da ne guram još uvek ni slučajno. Vraćam se na bok, ležim pokrivena i kad krene napon, ja desnom pesnicom pritiskam guzu tu sa strane, kao da će beba ako se ne stisnem da se katapultira napolje. Haha! Što ti je malen mozak u tim trenucima!

14.30h – Dolazi doktor. Ovaj put njemu kažem za napone. On mi kaže da podignem noge, da vidi kako napreduje i kaže mi da lagano udahnem, a onda polako izdišem dugo. Udahnem, izdiiišem, a on ponavlja sa mnom i govori još sporije, pa opet pokazuje kako. Dišemo tako zajedno minut-dva. Za divno čudo sa ovim kontrakcijama i naponima mi je mnogo lakše kada držim noge u tom položaju ili je to od disanja, pojma nemam.

On sedi na stolici ispred i gleda, gleda... onda prilazi, seda na krevet ispod mene, drži me za nogu i kaže: ''Cico, sad ćemo da završavamo. Slušaj me sad šta treba da radiš...'' Sve on fino ispriča, ali ja shvatam da nisam bila dovoljno koncentrisana, pa ga molim da ponovi, znam da je jako bitno da odradim sve kako treba da i beba i ja budemo bezbedne. On kaže: ''OK! Znači ovako: držiš se tu rukama (pokazuje na one držače sa strane). Uzmeš vazduh, spustiš glavu i sve vreme zadržavaš vazduh kao da roniš pod vodom (ponovo mi demonstrira kako) za to vreme guraš i ne prestaješ.''

14.40h – Došle su babice, vezali su mi noge onim čičak trakama, digli krevet u polusedeći položaj. Jedna babica kaže da vidi glavu. Pita da li da rade malu epiziotomiju, doktor kaže: ''NE!'' Babica opet: ''Ali prvorotka!?'' A on da me ne pipaju i da mogu ja to. Bacam pogled na onaj sat iznad i mislim: ''Pa da, gotovi smo do 17h!'' Doktor je došao kod moje glave, poljubio me u glavu, stegao ruku i babica prvi put kaže: ''Ajde sad!'' Ja krećem kao što su mi rekli, ali slučajno na pola izduvam vazduh. Oni kažu da ne valja, ponovo babica daje znak, ja krećem ali se razderem na pola. Užas! (Em me bilo sramota od tog dranja, em sam unapred znala da ništa ne mogu da uradim dok god se derem) – propade mi i taj napon. Idemo treći put na znak ponovo, ovaj put guram kao som, držim vazduh, doktor mi pritiska stomak, booooli....babica kaže: ''EVO JE GLAVA!'' Ja stvarno vidim bebinu glavu napolju, osećam bol i kapiram da je nešto zaglavljeno u meni, bacam pogled na sat i razmišljam: ''Kako bre još dva sata glava da stoji ovako?!'' Onda mi kažu da idemo ponovo, ponovo ja držim vazduh i guram, ponovo doktor pritiska stomak i odjednom ogromno olakšanje, a ispred mene naglavačke visi MOJA BEBA i urla! Ne znam gde sam, ja još očekujem da to traje i traje, ne mogu da verujem da je stvaran, da sam ga ja rodila, da je moj, da je naš, da je sada tu, da ima kosu, da je sav buckast.

15h – Imam prekid filma par minuta. Kad sam pogledala na sat sledeći put bilo je tačno 15h. U međuvremenu, dok su odneli bebu, doktor je pritisao stomak još jednom i opet osećam nešto zaglavljeno, onda ponovo i vidim da babica u rukama drži posteljicu i kaže da je super i da je cela.

Do tada su mi doneli već bebu na grudi. Ne mogu da verujem da je gotovo, čudan mi je, nisam ga tako zamišljala. Zamišljala sam 9 meseci malu okruglu, ćelavu bebu, kao lutka koju sam nekada imala. Sećam se kako je prestao da plače kada ga je spustila i kako me je pogledao onim svojim pametnim okama. Ljubim ga, govorim mu kako je lep i kako ga volim. Pamtim to malo mokro čelo i kosicu, još ulepljenu od svega, a tada mi je divno mirisala. Pitam da li mogu da ga slikam, a babica kaže da će mi se brzo pridružiti u sobi i da ćemo biti zajedno. Uzima ga, a ja nemam pojma u kom sam stanju, ali se unapred veselim bebi frendliju i pitam se kako bih preživela da smo razdvojeni.

Babica ga odnosi, meni dr Plješa dodaje telefon i kaže da telefoniram dok on obavi šta ima. Ja ga sumnjičavo pogledam kada mu dodaju iglu i konac, a on: ''Ma ovo ti je čisto kozmetički. Ne moraš čak ni da paziš kako sediš.'' Onda me još nešto pregleda. Za sve to vreme dok me on šije i to radi, ja zovem prvo muža i kažem mu da je gotovo. Pita me kako gotovo, a ja da smo dobili bebu. Doktor dobacuje da beba ima više kose od njega (doktora), svi se smejemo. Nastavljam da se dopisujem i sa ostalima. Zvoni mi telefon svaki čas, stižu poruke.... leti vreme...

17h – Stižem u sobu!

18h – Moj bebić je sada sa mnom i počinje naše malo veliko uživanje!

 

Idemo kući!

On se rodio u sredu u 14.45h, već u petak u 14h bili smo spremni za otpust i naša avantura je nastavljena, a 18 meseci nakon ovoga dočekali smo i jednu malu princezu. Porođaj je bio još brži i lepši, ako je to moguće, ali o tome drugom prilikom...

I još jednom ogromno hvala Dr Plješi i kompletnom osoblju porodilišta u KBC Zemun.

 

Booking.com