Name $ScriptID$ Home Page zZblDStL7dLK5wAtgeHrlPUITBORXLhIXD2LdB.4opr.I7

Kako izgleda prirodni porodjaj

Porođaj

11.50h - Vučem svoj kofer u box, babica mi vuče onaj stalak da me ponovo priključi. Istina, ostajem prijatno iznenađena veličinom onih kreveta tamo, mislila sam da je to nešto malo kao ginekološki sto. U srednjem boxu već rasprostrta posteljina sa mog kreveta, ostavljam stvari pored komode, telefon na komodu. Babica mi pokazuje da legnem na levi bok i pokriva me. I da, ja sam zamišljala kad tamo uđeš da odmah dižeš noge i da tako ostaješ do kraja. Pojma imala nisam da je to kulturno, ležiš sve vreme pokriven. Dolazi dr, kaže i meni i babicama da će da probuši vodenjak, pojača indukciju i da dolantin (kasnije sam tek iskopala naziv ovog magičnog leka). Kaže mi da ću od njega biti ošamućena i da slobodno spavam, ako mi se spava.

12 h - Podmeću mi neku kadicu i on buši vodenjak. Bušenje vodenjaka ne boli, ali zato pražnjenje, kada rukom pritiska stomak oko bebe, e tu oči ispadaju. Pojačava indukciju, a babica dolazi da mi da injekciju. E tada kreću kontrakcije na nekih 3 minuta i traju taman toliko da dvaput stigneš da udahneš i onako kratko i brzo izdišeš (kapiram oko minut). Bole taman toliko da pred kraj pomisliš da ne možeš da izdržiš više, a ona se prekine.

12.15h - Posle neke 4-5 prolazi babica, vidi da dišem i konstatuje da lek nije počeo da deluje ali da će sada početi. Sledeće čega se sećam...

13h – Babica me budi da radi ctg i meri mi pritisak. Jedva ostajem budna da se završi. Doktor me pregleda – e to već razbuđuje! Vrlo je zadovoljan kako napreduje. Ja gledam na sat i ne verujem da sam toliko spavala, već motam po glavi, kako ću da ga zamolim, ako opet krene mnogo da boli da tražim da mi da još jednu injekciju. I opet spavam...

Oko 13.30h – Povremeno me bude bolovi, kao menstrualni, ali nastavljam da spavam. U neko doba prolazi doca i pita kakav je lek i smeje se. Ja samo uspevam da mu pokažem podignut palac. Kaže mi: ''Osmeh!'', ja se smejem, a babice kažu da me pusti da ja ne skidam osmeh sa lica i ovako i nastavljam da spavam.

Oko 14.15h – Bude me kontrakcije koje se mešaju sa naponima. Ne neizdrživo bolne, ali sa naponima. Dolazi doktor, pregleda me i kaže da ćemo uskoro da završavamo. Gledam na sati i razmišljam kako je to taman tih 17h koje sam zamislila u svojoj glavi da će biti i srećna sam što napreduje. Babica je rekla da kažem kad mi se bude kakilo (to mu dođe univerzalna lozinka za napone valjda). I ja kažem da mi se kaki. E taj deo je baš napor, da skupiš snage da se okreneš i digneš noge na one đavole dok te boli. Ona me pregleda i kaže da ne guram još uvek ni slučajno. Vraćam se na bok, ležim pokrivena i kad krene napon, ja desnom pesnicom pritiskam guzu tu sa strane, kao da će beba ako se ne stisnem da se katapultira napolje. Haha! Što ti je malen mozak u tim trenucima!

14.30h – Dolazi doktor. Ovaj put njemu kažem za napone. On mi kaže da podignem noge, da vidi kako napreduje i kaže mi da lagano udahnem, a onda polako izdišem dugo. Udahnem, izdiiišem, a on ponavlja sa mnom i govori još sporije, pa opet pokazuje kako. Dišemo tako zajedno minut-dva. Za divno čudo sa ovim kontrakcijama i naponima mi je mnogo lakše kada držim noge u tom položaju ili je to od disanja, pojma nemam.

On sedi na stolici ispred i gleda, gleda... onda prilazi, seda na krevet ispod mene, drži me za nogu i kaže: ''Cico, sad ćemo da završavamo. Slušaj me sad šta treba da radiš...'' Sve on fino ispriča, ali ja shvatam da nisam bila dovoljno koncentrisana, pa ga molim da ponovi, znam da je jako bitno da odradim sve kako treba da i beba i ja budemo bezbedne. On kaže: ''OK! Znači ovako: držiš se tu rukama (pokazuje na one držače sa strane). Uzmeš vazduh, spustiš glavu i sve vreme zadržavaš vazduh kao da roniš pod vodom (ponovo mi demonstrira kako) za to vreme guraš i ne prestaješ.''

14.40h – Došle su babice, vezali su mi noge onim čičak trakama, digli krevet u polusedeći položaj. Jedna babica kaže da vidi glavu. Pita da li da rade malu epiziotomiju, doktor kaže: ''NE!'' Babica opet: ''Ali prvorotka!?'' A on da me ne pipaju i da mogu ja to. Bacam pogled na onaj sat iznad i mislim: ''Pa da, gotovi smo do 17h!'' Doktor je došao kod moje glave, poljubio me u glavu, stegao ruku i babica prvi put kaže: ''Ajde sad!'' Ja krećem kao što su mi rekli, ali slučajno na pola izduvam vazduh. Oni kažu da ne valja, ponovo babica daje znak, ja krećem ali se razderem na pola. Užas! (Em me bilo sramota od tog dranja, em sam unapred znala da ništa ne mogu da uradim dok god se derem) – propade mi i taj napon. Idemo treći put na znak ponovo, ovaj put guram kao som, držim vazduh, doktor mi pritiska stomak, booooli....babica kaže: ''EVO JE GLAVA!'' Ja stvarno vidim bebinu glavu napolju, osećam bol i kapiram da je nešto zaglavljeno u meni, bacam pogled na sat i razmišljam: ''Kako bre još dva sata glava da stoji ovako?!'' Onda mi kažu da idemo ponovo, ponovo ja držim vazduh i guram, ponovo doktor pritiska stomak i odjednom ogromno olakšanje, a ispred mene naglavačke visi MOJA BEBA i urla! Ne znam gde sam, ja još očekujem da to traje i traje, ne mogu da verujem da je stvaran, da sam ga ja rodila, da je moj, da je naš, da je sada tu, da ima kosu, da je sav buckast.

15h – Imam prekid filma par minuta. Kad sam pogledala na sat sledeći put bilo je tačno 15h. U međuvremenu, dok su odneli bebu, doktor je pritisao stomak još jednom i opet osećam nešto zaglavljeno, onda ponovo i vidim da babica u rukama drži posteljicu i kaže da je super i da je cela.

Do tada su mi doneli već bebu na grudi. Ne mogu da verujem da je gotovo, čudan mi je, nisam ga tako zamišljala. Zamišljala sam 9 meseci malu okruglu, ćelavu bebu, kao lutka koju sam nekada imala. Sećam se kako je prestao da plače kada ga je spustila i kako me je pogledao onim svojim pametnim okama. Ljubim ga, govorim mu kako je lep i kako ga volim. Pamtim to malo mokro čelo i kosicu, još ulepljenu od svega, a tada mi je divno mirisala. Pitam da li mogu da ga slikam, a babica kaže da će mi se brzo pridružiti u sobi i da ćemo biti zajedno. Uzima ga, a ja nemam pojma u kom sam stanju, ali se unapred veselim bebi frendliju i pitam se kako bih preživela da smo razdvojeni.

Babica ga odnosi, meni dr Plješa dodaje telefon i kaže da telefoniram dok on obavi šta ima. Ja ga sumnjičavo pogledam kada mu dodaju iglu i konac, a on: ''Ma ovo ti je čisto kozmetički. Ne moraš čak ni da paziš kako sediš.'' Onda me još nešto pregleda. Za sve to vreme dok me on šije i to radi, ja zovem prvo muža i kažem mu da je gotovo. Pita me kako gotovo, a ja da smo dobili bebu. Doktor dobacuje da beba ima više kose od njega (doktora), svi se smejemo. Nastavljam da se dopisujem i sa ostalima. Zvoni mi telefon svaki čas, stižu poruke.... leti vreme...

17h – Stižem u sobu!

18h – Moj bebić je sada sa mnom i počinje naše malo veliko uživanje!

 

Idemo kući!

On se rodio u sredu u 14.45h, već u petak u 14h bili smo spremni za otpust i naša avantura je nastavljena, a 18 meseci nakon ovoga dočekali smo i jednu malu princezu. Porođaj je bio još brži i lepši, ako je to moguće, ali o tome drugom prilikom...

I još jednom ogromno hvala Dr Plješi i kompletnom osoblju porodilišta u KBC Zemun.

 

Booking.com