Priča o polasku jednog deteta u vrtić

Eva je krenula u jaslice sa 16 meseci. Na neki način je imala kontakt sa jaslama od 10 meseci, tada joj je brat krenuo u jasle, pa smo svakodnevno dva puta dnevno dolazili na isto mesto. Bez obzira što sam od starta bila samouverena da će sve ići glatko sa njom, jer mi je delovala kao takav tip, nekako je sva samostalna, tokom perioda adaptacije sam često pomišljala da sam omašila u proceni. Posebno sam bila u dilemi posle tri nedelje, koliko se obično procenjuje da traje adaptacija (do vremena da ostaje sa obrocima, spavanjem, pun dan). Srećom, bila je u pitanju prava adaptacija samo je trajala punih pet nedelja. 

Tokom celog drugog meseca boravka u vrtiću, prošli smo kroz noćna buđenja i nunanja u naručju, nekada i po dva sata. Svakodnevno sam je nosila u naručju ceo put do kuće, tek posle desetak dana je pristajala da hoda jednim delom puta i počela da se opušta. Shvatala sam sve to kao njen strah od odvajanja, jer je samo tata povremeno čuvao na par sati i do polaska u vrtić nije imala prilike da se razdvaja od mene. Nisam ni pokušavala da to prekinem, ubrzam, već sam pustila da sama stekne sigurnost i da se opusti.

Sa jedne strane, sam imala sreće da sam mogla da odvojim to vreme da pratimo i ne forsiramo dete da sama ''svari'' sve segmente novonastale situacija. Dok smo, sa druge strane, imali sreću da to mišljenje dele i vaspitači. Znam da ima vrtića gde prosto nije moguće da budete uz dete prvi dan, da mora da ostane odmah nekoliko sati i tome slično. Mi nijedan od ovih problema nismo imali.

Uvek postoje oprečna mišljenja, mnogi smatraju da je boravak sa detetom kontraproduktivan jer se dete navikava da ste i vi tu. Moja iskustva sa prvim detetom su drugačija. Opet, možda je to u redu kada su stariji i razumniji. On se pri prvom susretu sa ostavljanjem u vrtiću ponašao kao uplašena životinjica, sateran u ćošku, plakao i ritao se pri svakom pokušaju da mu se neko približi. Sada sam imala priliku da dva dana provedem po taj jedan sat zajedno sa ćerkom. Prvih par minuta je sedela zalepljena za mene na podu, sisala palac i gledala okolo. Malo se opuštala na dva minuta, išla da uzima bebe tu se oduševila kad ih je videla, sarađivala je u skupljanju igračaka sa decom, ali kad me izgubi iz vida dotrčava sa sve ''maaaama''. Kada smo trebale da krenemo, ostala deca su otišla na pranje ruku pred užinu, a vaspitačica rekla da je pustim da istražuje koliko želi. Redom je uzimala neke igračke sa police, malo ih razgledala i vraćala. Tako da je i tada imala priliku da se upoznaje sa prostorom.

Drugi dan je prošao slično kao i prvi.

Trećeg dana je ostala sama. Gotovo svih sat vremena je plakala, čak i kada je vaspitačice drže. Uglavnom je pravila pauze samo dok stoje sa njom u naručju. Zatekla sam je uplakanu sa crvenim pečatima po licu. Kako me videla, zakopala se, ja je nosim ka ormarićima, a ona kroz uzdisanje kaže: ''Ja jaaaaama!'' (sama). Nisam ni znala da to zna da kaže. Celog dana je svima ponavljala značajno ''Jama!''

Dobili smo odštampane smernice kako da se što lakše prilagode i par nekih upitnika koje sam priložila sa pitanjima tipa: Da li koristi flašicu? U koje vreme spava? Kako se uspavljuje? Da li koristi kašiku? Kako se ponaša uz poznatu muziku?.....

Znam da je jako bitno da roditelji ne pokazuju tugu ili negativno bilo šta, ali i da to zaista i misle. Od prvog dana sam iskreno pozitivna, smirena i opuštena. Pričamo u pozitivnom svetlu o jaslama uvek, na putu do tamo, svaku dramu pretvorimo u priču o pticama, cveću i svemu što nam se usput učini zabavno. Isto tako, gledamo od prvog dana da ostanemo u hodnicima vrtića koliko oni žele da pokažemo da je i nama lepo da tamo boravimo. Razgledamo zajedno panoe, imaju sada i ritual obaveznog pijenja vode iz metalnih šolja na hodniku, pre polaska kući.

Prolazili su dani, a napredovali smo sporo. Uglavnom je ostajala prvo po sat i po, pa od 9.00-10.50, zatim i od 8.15-10.50. Sve vreme je odbijala hranu.

Tokom četvrte nedelje stanje je bilo slično – imala je pauze u plakanju, ali hranu je i dalje bojkotovala. Vaspitačice više nisu imale ideju šta da rade. Kada dođem po nju, ona je pristajala da pojede užinu u hodniku, dok se obuvamo. Svaki čas je kretala da plače i doziva me, čak i tokom igre.

Jednog jutra sam dobila SMS od vaspitačice da je pojela ceo doručak i da se lepo igra. Niko srećniji od mene nije bio. Narednog dana je bez problema ostala i na spavanju. Ubrzo potom i na ručku.

Narednog dana je počela već i da učestvuje u jutarnjem oblačenju, da nabraja šta kojim redom oblačimo, da naglasi da stavimo šnalicu u kosu i više nismo imali susreta sa plakanjem, čak je počela povremeno i da nam maše kad odlazimo. Sve u svemu, adaptacija je trajala punih pet nedelja. Od tada više nije plakala ni kada ostaje, niti povremeno tokom dana, ni kada dođemo po nju.

Tamara Petković

 

Save

Save

Save

Booking.com